Lost

….tek u jesen otkriju se boje krošanja…sve su iste u leto zeleno…

Moj drug Bora nije znao da čita do četvrtog razreda osnovne škole, od njega smo slušali da su Srbi ratovali u Africi, da je Karlo Veliki bio kralj Persije, da je vodonik latinski naziv za vodu, a na engleskom je mrtav ‘ladan izvalio: ’maj fadr iz militari fejs’…

Još se sećam mirisa lepka iz Anine sveske iz biologije, presovanih listova drveća i cveća sa ispisanim nazivima, fotogafija glavnih gradova kao sa razglednica u svesci iz geografije. Nepogrešivo je znala gde su na karti Bahrein i Sijera Leone, od kad do kad je vladao car Justinijan, razlikovala aorist i pluskvamperfekat, napamet vadila treći koren iz nečega… kao recitaciju nabrajala je po grupama hemijske elemente iz periodnog sistema i znala sve zakone termodinamike…

Steva je bio osrednji đak, ali rođen sportista. U prašini je ostavljao sve druge dečake u trci na 500 metara, dok mu u zgibovima i skakanju u dalj nije bilo ravnog ni među starijima…nisu ga zanimale žurke, provodi, ekskurzije…stalno je trenirao, takmičio se sam sa sobom…

Zlata je svirala klavir. Božanstveno. I danas kad čujem Šopena i Baha setim se nje. Komponovala je svake godine novu školsku himnu sa kojom je naš razred od petog do osmog razreda bio prvi na nekim takmičenjima. Svirala je napamet, bez gledanja u note ili dirke. Dok su njeni dugi prsti stvarali divne melodije, mimikom i obrvama davala nam je uputstva i svi smo zvučali kao jedan…

Bora je završio elektrotehnički fakultet, oženio se devojkom sa studija, sa kojom ima troje dece. Imaju svoju firmu i žive u Kanadi.  Malo šta me tako raduje nego kad ih sretnem, pa se prisetimo školskih dana.  Ana je sa 22 godine diplomirala na  PMF, posle čega je iz nepoznatih razloga pala u tešku depresiju i navukla se na drogu. Pre nekoliko godina srela sam je u gradu, samu, bledu i providnu. Nije me prepoznala, ja nju jesam.  O Stevi često čitam u novinama. Kažu da je ubio nekog čoveka. Traži ga Interpol. Zlatu znate i vi. Pod novim umetničkim imenom, izbila je u vrh turbo folk muzike, unovčivši svoj talenat za velike pare u ‘umetnosti’ koja je to znala da ceni i plati. Pitam se da li još ponekad svira Šopena, bar kad je sama.

Pre neki dan dobila sam jedan od onih mejlova sa filozofskom porukom. Postavljena su mi dva pitanja:

* Zamislite ženu koja ima osmoro dece, od kojih je troje gluvo, dvoje slepo, jedno maloumno, a ona ima sifilis. Da li biste joj savetovali da rodi i deveto dete?

* Izaberite svetskog lidera od tri moguća kandidata:

1.prvi je udružen sa korumpiranim političarima, odluke donosi isključivo posle saveta sa astrolozima, ima dve ljubavnice, puši kao Turčin i pije osam do 10 martinija na dan

2.drugi je dva puta izbacivan iz službe u kojoj je radio, do mraka popije litar viskija, na faksu je pušio travu, a do podneva ga je nemoguće dići iz kreveta.

3.treći je više puta odlikovan u ratu, vegetarijanac, ne pije, ne puši i nikad nije imao seks van braka.

I sad ja treba, naravno, da zdravorazumski odgovorim da ona žena ne bi trebalo više da rađa decu. Na to mi je iskočio odgovor - Čestitamo, upravo ste ubili Ludviga Van Betovena! Odmah sam pogledala odgovore na drugo pitanje. Prvi Ruzvelt, drugi Čerčil, treći Hitler…

Pa onda tako sednem, pa razmišljam. Da li išta zavisi od nas? Ako damo sve od sebe u nekim životno važnim momentima, znači li to da ćemo plodove svog rada i truda ubirati kasnije? U suprotnom, ako kao cvrčak iz basne leto svoga života provedemo gluvareći i dangubeći, nezainteresovani za svoju sudbinu, dok mravi oko nas padaju s nogu od rada, da li ćemo već iste zime doživeti tužan kraj?  Da li čak postoji verovatnoća da ako ovo, onda ono…ako ne ovo, onda nema posle…

Nisam imala tu dilemu kad sam sedela u klupi sa njih četvoro i ostalom bandom iz starog kraja. Za mene su stvari bile prilično jednostavne. Treba postaviti cilj i ići ka njemu. Međutim, kako smo rasli tako smo shvatali da život imaj svoj plan. Šta bude, biće, svidelo se to nama ili ne.  Desi se nešto nepredviđeno i pažljivo smišljen scenario krene nekim sasvim drugim tokom.  A naši snovi sruše se kao kula od karata.  Nema garancije, nema čak ni verovatnoće da određeni uzroci imaju predvidive posledice.  Shit happens.

U međuvremenu, ne propuštam da se redovno iznerviram zbog Bašuninog švrakopisa, minusa na tekućem, soka prosutog po čistoj posteljini, kiše koja pljušti uvek kad operem prozore i kad neki vozač sa manjkom adrenalina stane ispred mene na žuto, a ja čak ni ne žurim. Mislim, ko još staje na žuto?

Ne sećam se tačno odakle sam se vraćala, kada sam, ušavši u svoju zgradu, shvatila da je neko ispred broja sprata na kome živim, dodao broj 2. Zaboravio je da uz to doda i lift, ali šta sad da se radi. Prihvatih ja to, kao što ponekad znam da se pomirim sa stvarima na koje ne mogu da utičem, i krenuh hrabro gore, usput razmišljajući gde mi je pamet bila kad sam kupila stan na 24. spratu u zgradi bez lifta.

Stigoh nekako do 23. sprata, kada se predamnom ukaza nekakva svetlost. Da nisam umrla penjući se, shvatih kada sam posle odmorišta pogledala udesno i videla da su vrata mog stana širom otvorena. Međutim, stepenice su nestale. Od 23, 5. do 24. vode neke klimave merdevine od kanapa. Na čemu stoji moj čardak ni na nebu ni na zemlji nisam smela ni da pomislim. A one merdevine se ljuljaju na promaji. A ja se nasmrt plašim da visim u vazduhu. A sve je takoreći nadohvat ruke. Od moje lepe tvrđavice deli me ambis. Gledam, ne verujem. Pružam ruku da uhvatim onaj klimavi viseći most kojim moram da se uspentram. I nešto me povuče…

Padam, dugo…. Budim se na plaži, kao iz Hello nagradne igre. Kakav košmar, mislim i odmah se dosetim da je to sigurno zbog gepeka. Zbog onog što mi je u gepeku. Nisam ja kriva, majke mi. Ali od sinoć, ništa više neće biti kao pre. Kada sam učila da vozim sećam se da sam rekla instruktoru da, kad mi kola noću na otvorenom putu idu u susret, ne vidim ništa sem njegovih farova. On mi rekao da mi je to dovoljno. A šta ako mi istrči pešak? E, kaže on, onda je neki samoubica, pomozi čoveku. Sad tek shvatam na kakvu je pomoć mislio. Eto pomogoh, sad posle 15 godina uspešnog izbegavanja da učestvujem u ostvarenju takvih namera…

Celu noć sam bežala dok nisam stigla na more. Znam da na moru ništa neće krenuti po zlu. Ali moram dalje da vozim. Posle dremke na plaži, ulazim u more. Plivam neumorno do druge obale. Izlazim na plažu i vidim nemačkog turistu kako čita Spiegel ili tako nešto. Gde li sam, nemam pojma. Ne znam nemački, ali preko njegovog ramena čitam vest da policija traga za…nekako shvatam da i oni shvataju da ja nisam kriva. Idem da im kažem, sve ću da priznam…

Plivam nazad na svoju plažu, srećnija nego ikad. Sve će se razrešiti, imaću svoj život ponovo. Približavam se plaži i vidim da na njoj stoje svi moji prijatelji i gledaju prema meni. I. mi se osmehuje kao da mi poručuje da ništa ne brinem i da je ona sa mnom do kraja. A. se plaši da li ću izdržati poslednjih 50 metara i pita se zašto sam uopšte to veče izašla iz kuće. N1 me ozbiljno posmatra, znajući da još ništa nije gotovo i da sam u opasnosti. N2 već planira kako ćemo napraviti žurku kad sve ovo prođe, usput brinući što joj štikle upadaju u pesak. Vidim i nekoliko kolega kako se domunđavaju i telefoniraju. 

Iza sebe osećam prisustvo ajkule. Valjda nije gladna, nadam se, dok zamahujem poslednjim atomima snage.  Vidim i S. kako me slika dok se borim za život. I još neki dragi likovi…

Pogled unazad, dva reda nečeg belog i oštrog i …rez.

Skačem iz kreveta kao iz katapulta. Već je 10, a danas sam dežurna. Moram brzo na posao. Trčim bosa u kupatilo, papuče ne mogu da nađem. Žurim, nemam vremena da tražim omiljene farmerke. Stavljam kafu, ali nema struje. Mokra kosa, pa šta. Ispred frižidera nekakva bara od nečeg što se otopilo unutra. Bežim iz kuhinje, ali se na poslednjoj pločici okliznem. Padam tik ispred fotelje, uz jak bol u kolenu. Jedva ustajem i her Flick hodom trčim da zgrabim prvu stvar iz ormana. Samo želim da izađem iz kuće.

Izgledam najgore u životu. Mokru kosu vezujem u rep i stavljam kačket i naočare za sunce. U pekari usput kupujem dve nes kafe, sendvič i štrudlu sa makom. Uvlačim se u firmu u nadi da će i današnji kontakti između mene i spoljnog sveta biti telefonski ili elektronski. Otključavam ofis i to je trebalo da bude kraj košmara na javi.

Palim komp, skidam kačket, naočare, odvezujem kosu. Izuvam patiku sa noge koja me boli, primičem neku stolicu i tonem u svoju fotelju. Ispijam kafu čitajući neki post na wordpressu. Pa još jedan, pa još jedan. Daj, rekoh, da i ja nešto sklepam, dug je dan, smoriću se ovde. Danas su opet neki izbori, zaboraviće svi na mene u ovoj jazbini, ali treba odsedeti tu za svaki slučaj. Pišem kao luda. Uzimam onu štrudlu sa makom. Kad sam bila mala, mislila sam da ih prave od mlevenih mrava, ali nikad nisam imala dilemu jesti to ili ne. Stižu neki komentari, pa se smejem sama sa sobom, punih usta onih crnih mrvica.

Iznenada, otrvaraju se vrata ofisa. Moj kolega D, uvodi još trojicu naših zajedničkih kolega. Amer,  Englez i  Španac. ‘Hello’ prozboriše uglas. ‘Hello’, promumlah i ja, pokušavajući da snagom kirbija usisam sa zuba izdajničke tragove ždranja štrudle sa makom, dok su ona četvorica prilazila mom stolu. ‘This is my friend Lost. She is an expert for…’ poče moj kolega, dodeljujući mi zvanje koje smatram da ne stoji i koje bi me, kad bi bilo tačno, automatski stavilo na uslugu pomenutim kolegama, pretvarajući moj dan u još goru mizeriju.

Nisam mogla da oćutim, kao ni nikad pre u životu. ‘Well, actually, I am not..’ pokušavala sam da ga ispravim, usput tražeći reči na engleskom da uz što manje govorancije kažem nešto što bi značilo ‘ Fuck off, all of you’ samo na finjaka. Šta sam rekla, nemam pojma, jer me je u smišljanju teksta jako ometalo sinhronizovano buljenje četiri para očiju u moje zube. Eto, šta se desi kad hoću da pokažem zube. Mada mi se učinilo da je Španac skenirao i još ponešto sem mojih zuba, ali to mi se sigurno učinilo, pošto je zbog zuba odmah prešao na skeniranje mog radnog stola…

‘Ajde, Lost, ispetljavaj se iz ovoga, pomislih, sećajući se onih košmara od noćas, koji su nagoveštavali neku katastrofu. 

‘Would you like some …’ eh, kako se na engleskom kaže štrudla sa makom. Srećom, razumeše momci šta sam mislila, pa privukoše one kotrljajuće stolice mom stolu i podelismo bratski moju užinu. I svidelo im se. Posle sam im podelila orbit za bele zube. Onda je moj kolega D nekom telefonirao ko je mogao da im pomogne. A ja sam nastavila da blogiram sa vama.  

Neki od vas, drugari, već znaju da kad viknem po blogu:’Rozo, spremaj kupus’ znači da sam ljuta. Još ako izvesnoj voluharici brzojavim da ćemo da zavijamo sarme, dileme nema. Magnetić za smirivanje uvek mi pomogne, ali pre toga zna da leti perje .Za one koji još nisu čuli ili nedajbože probali, specijalitet kuće zove se ‘bad guys’ sarme.  

Elem, sinoć, posle divnog dana provedenog u prirodi, došla sam u svoj sveže našminkani stan, očekujući da u njemu vidim ono što sam htela - zidove obojene u cigla narandžasto, osim jednog koji treba da bude karmin crven. Pošto plafon imam samo u predsoblju i kupatilu (sve ostalo je u drvetu (jer je stan u potkrovlju)), tražila sam da to bude belo.  

Tražila sam i da to bude urađeno lepo, pedantno, da sem zidova ništa drugo ne bude ofarbano, da mi nijedan zid ne bude srušen koliko god bio kriv, da preživi svaka od većeg broja mojih biljaka, kao i da mi veliko zidno ogledalo ne bude razbijeno.     

I prvi put od kada imam ikakvog iskustva sa majstorima urađeno je onako kako sam htela, tako da ‘bad guys’ sarme nisu na meniju. Moj stan izgleda kao nov! Boje su se uklopile još bolje nego što sam i pretpostavljala. Takva kombinacija uveseljava i stvara ambijent baš po mom ukusu. Sve je čisto i sveže, odiše prijatnom atmosferom i miriše na novo. Crveni zid je tako fenomenalan da ne mogu da odvojim pogled od njega. Uz to su se božanstveno uklopile slike, lampe, moja mala kućna džungla i detalji (koji su već jednom gadno nastradali kada je pre nekoliko meseci druga ekipa majstora divljala po mom kupatilu, čineći nešto nalik na renoviranje).

Bašunina soba zrači toplim tonovima. Kad vidi- ima da odlepi! Dobila je i fantastičan novi krevet u kome će biti mesta i kad neka drugarica prespava kod nje. Zbog divnih boja koje gledam ceo dan, zbog kojih sam vesela i relaksirana, skoro i da ne osećam da sam, što bi se reklo, crkla. Radilo je tri para ruku, kako bi se prašina izbacila iz mog toplog doma. Sada se sve blista, ali živa nisam od umora.

Ipak, morala sam da vam kažem da sam srećna jer je sve ispalo super i da se vraćam svojoj omiljenoj zanimaciji - blogiranju.

E, da - nije istina da mi majstor nije razbio ogledalo.

sećaš li se filma ‘Dan mrmota’?… ne?…dobro, nije šteta…znam, radi se, ne stiže se…sigurno znaš knjigu ‘100 godina samoće’…da, ali nije bitno…stvarno nije…ali tako mi izgleda…

ima 10 godina…sedi na zadnjem sedištu limuzine ‘ami 8′…kilometri pravog puta i dve duge bele linije…na kasetofonu sluša Claydermana…ona će svirati kao on…prsti su joj na kolenima…tipkaju zamišljene dirke…zamišlja da to ona svira…daleko ispred na putu spajaju se bele linije…sigurna je da negde u perspektivi postaju jedna jasna bela linija koja će joj pokazati siguran put…

ima 17 godina…pljušti majska kiša…mokra je do gole kože…uginuo joj je pas…ne može da se vrati kući…šeta sama po parku dok joj voda curi niz leđa…nema puta…nema linija…pešači kilometrima sporim koracima…plaši se da stane…čak ni M ne može da joj priđe…

ima 27 godina…stoji sama, naslonjena na vrata jedne male sobe…tiho svira klavir na radiju…sve je ružičasto, mirišljavo…toliko je savršeno…plaši se da treptajem oka, pokretom ruke, nečujnim korakom ne načini šum i poremeti čaroliju…ona je njena…zar je ona njena?…postoji li ovolika sreća… 

ima 33 godine i najbolji plan od kada postoje dobri planovi… ima snage dovoljno za atomsku bombu… sve što takne pretvara se uspeh… ima dva kofera nekih potrepština… 200,300 nekih knjiga… jednu malu džunglu…jednu malu kutiju sa nekim sitnicama…i jednu malu…

dobar plan zamalo da uspe…ispalo je da deset dugih prstiju bolje sviraju na kompjuterskoj tastaturi nego na dirkama od abonosa i slonovače…od Claydermana definitivno ima boljih, ali su francuska vozila najudobnija na svetu…suze manje peku ako plačeš na majskom pljusku i svaka tuga prođe…čarolija je tu i kad niko nije na straži, i kad zaspiš od umora i bdiš od straha, tu je i kad više ne liči na sebe i kad je ne prepoznaješ…ne postoji plan B za koji treba više od dva kofera i ne postoji mogućnost da to bude prekasno… a atomskih bombi ionako ima previše na svetu…jedna je baš skoro razorila jedan stari san… 

Idi. Ostani. 

Reci. Prećuti.

Izađi na tanak led. Igraj na sigurno.

Bori se. Beži.

Ne plaši se. Čuvaj se.

Blefiraj. Odustani. 

Oslobodi. Ukroti. 

Izađi. Sakrij se. 

Kaži. Poslušaj. 

Biraj. Čekaj da te izaberu. 

Leti. Marširaj. 

Menjaj. Prihvataj. 

Voli. Razumi.

Živi… ili nemoj. 

Obožavam pijace u proleće, kad sa tezgi zamiriše prvo zeleno povrće, narcisi i jorgovani. Kada imam vremena za svoj pijačni ritual, volim da prvo prošetam kroz to šarenilo, obiđem sve, pa tek onda kupujem. Juče, međutim, pijaca mi nije bila u planu, već banka, apoteka, prodavnica, a sve je to trebalo obići za nepun sat. U žurbi da stignem sve, krajičkom oka uhvatila sam veselu pijačnu atmosferu. Na brzinu reših da promenim plan, uštinem odavde, produžim odande i priuštim sebi nekoliko minuta muvanja kroz pijacu, tek da vidim čega ima. 

Već na ulazu, zapahnuo me je svež miris cveća iz ruku jedne cigančice. Kupila sam ogroman buket narcisa. Na tezgama je bilo svega. Karfiol, brokoli, spanać, blitva, zelje, mladi krompirići, šargarepa…pomorandže, kivi, banane, jabuke…pa uvozni paradajz, krastavac, jagode, pa čak i breskve…u redu preko puta jaja svih veličina, sir, kajmak, kore, rezanci, med…gledam i uživam…ne idem kući, pa ne kupujem ništa…pošto blitva…80…a krompir…40, vidi kakav je ivanjički…kol’ko ti je šargarepa…molim vas kilo zelenih jabuka…kupite, godpođo, vidite kakve su… 

Pogled mi je privukao žustri izlazak neke trojice u crnim kožnim jaknama iz menjačnice. Razišli su se na tri kraja pijaca. Jedan od njih krenuo je ka sporednom ulazu na pijacu i stao kod kapije. Zadržala sam se kod tezge sa sušenim voćem, razmišljajući da li da kupim pakovanje suvih kajsija i brusnice da mi se nađu u rancu, a zatim se uputila baš ka toj kapiji. Dok sam prolazila pored čoveka u crnoj kožnoj jakni, čula sam ga kako je promrmljao za mnom  ’devize, devize, evri, evri’. Pogledala sam ga užasnuto, pitajući se da li se on to šali.’Devize, evri’ čulo se opet i ja shvatih da se ne šali. 

Dobro. Nisam paničar, ni paranoičar, znam da nam je privreda malo (malo više) u problemu, zbog ovih tupadžija što nam vode zemlju. Znam da i najmanja talasanja i pomeranja utiču na kurs i da je neki tajkun, broker, bankar, kriminalac rešio to da iskoristi. Palo mi je na pamet i da su ulične dilere lansirali ko zna čiji centri i interesne grupe, u nameri da se neko kao ja sledi kad ih vidi i čuje , ne bi li nam takvi prizori osvežili sećanje i učvrastili nas u odluci da 11. maja glasamo protiv onih čija vlada ih pušta da stoje po pijacama. Znam i da to još ne znači da nam se bliži inflacija iz 92. – 93.  ali  ’devize, devize’ mislila sam da više nikad neću čuti, baš kao ni zvuk sirena koje su najavaljivale bombardovanje. I šta sad da mislim? 

Vesela šetnja po pijaci završila se tako što sam brzim korakom krenula uskom uličicom, gledajući svoja posla. Zaboravila sam da se vikendom to mesto pretvara u buvljak-sekond-hend. Na asfaltu raširene prostirke i najloni služe kao tezge prodavcima najneverovatnijih predmeta. Težak zadah bede zamenjuje svežinu prolećnih mirisa.

Hodam kroz berzu otpada. Brkati Ciga sa prljavim kačketom u zubima drži filter od cigarete. Slaže svoju robu. Na najlonu ispred njega stoje poređani gola lutka bez jedne noge, flomasterom išaranog lica, žalosno ofucane farmerke, neki predmeti od gvožđa, delovi nečeg, potpuno potrošeni lakovi za nokte u nekoj probušenoj korpi, naočare model ’Rip Kirbi’ sa jednim napuklim staklom zalepljenim selotejpom, užasno stara i dotrajala obuća, na jednom mestu par cipela, različitih… 

Ko kupuje takve stvari, pitam se, svesna da ne mogu ni da pojmim sudbine tih ljudi i stvari koje prodaju. Na drugoj prostirci, jedna baka prodaje odeću. Druga baka stoji pored i naslanja jednu suknju na sebe, dok joj prodavačica namešta, uveravajući je da je dužina dobra. Veselo ćaskaju i smeju se. Verovatno stara mušterija. Neka deca prodaju polomljene igračke. Jedan musavi dečak viče na drugog, zato što se igrao sa vozom koji je na prodaju. Ovaj drugi ga gleda dok se sa obe ruke češe po kosi. Dve devojke prodaju potrošenu šminku, plastičan nakit, šnale i češljeve.

Mirišem svoje narcise. Buket sam platila 100 dinara. Šetala sam po pijaci kao kroz park. Onda sam čula tog dilera kako prodaje devize na ulici i to me je zabrinulo. A šta li brine ove ljude? Taj diler sigurno ne. Niti to što dinar pada, a mi opet nemamo vladu. Niti mračne najave o postizbornim koalicijama i povratku u vreme izolacije i glupog inaćenja sa svetom. Moj buket narcisa za njih je opstanak još dan, dva… 

Gledam tu polugolu decu. Razmišljam šta bi trebalo uraditi sa njima. Dajem im novac, pazeći da me ne dodirnu prljavim ručicama i da neka vaška ne sleti na mene. Zaranjam nos u buket narcisa da ne osetim miris nesreće sa njih. Bežim sa tog mesta kao da je beda zarazna.

Šta drugo mogu?  

Kada se u aprilu 1939. godine major u vojsci kralja Aleksandra Karađorđevića, Milan Bakočević sa suprugom Verom, četiri ćerke i sinom, iz kuće u Zemunu preselio u iznajmljeni salonski stan u Gospodar Jevremovoj ulici, verovatno nije ni slutio da će 60 godina kasnije to biti mesto gde će njegova čukununuka slaviti prvi rođendan, dok na Beograd padaju bombe… kao ni štošta još. Dok je u zoru pio jutarnju kafu i čitao ’’Politiku’’, mogao se zakleti da se u tom stanu čuje tišina.    

Vlasnik četvorospratne zgrade sazidane 1933. godine, bledunjavi Jevrejin orlovskog nosa, zadovoljno je trljao ruke, dok je sedmočlana porodica useljavala nameštaj dopremljen brodom iz Beča: veliki trpezarijski sto na razvlačenje sa deset stolica kožnih sedišta, dve vitrine iz iste garniture, bračni krevet od orahovine, u kompletu sa dve natkazne, toaletnim stolom, dva velika ormana i sekreterom u intarziji, koncertni klavir, nekoliko manjih stočića i polica, trosed, dvosed i dve fotelje, mnogo slika, porcelana, kristala i srebra…i još svašta što je stiglo u taj stan sa 18 vrata, od kojih samo petoro nisu bila od stakla. 

Stan je zauzimao čitav treći sprat, a sastojao se od tri spavaće sobe, okrenute ka ulici, jedne sobe sa dvorišne strane, ogromne dnevne sobe, takozvanog salona, velike kuhinje, dva kupatila, devojačke sobe, špajza, kao i tri hodnika koji su sve te prostorije povezivali. I bila je u tom stanu divna, velika terasa sa ogradom od kovanog gvožđa, na kojoj su rasle Verine muškatle i lijanderi. 

U vreme nemačke okupacije, major Bakočević bio je penzionisan. Najstarija majorova ćerka Katarina, bila je profesor klavira. Tokom rata udala se za violinistu iz Novog Sada i otišla da živi sa njim. Druga ćerka Simonida venčala se ubrzo sa profesorom slavistike iz Praga i odselila se iz Srbije. 

Treća ćerka Jelena završila je Bogoslovski fakultet, a u vreme kada je počeo rat studirala je uporedo matematiku i hemiju i radila u jednoj gimnaziji kao profesor veronauke. Tokom rata udala se za svog kolegu, sa kojim je iznajmila mali stan u centru Beograda. Posle rata, njen predmet je ukinut. Jeleni je bilo ponuđeno da postane profesor matematike, ali ona je to odbila, zbog čega je zauvek ostala domaćica. Najmlađa ćerka Olga planirala je venčanje sa drugom iz gimnazija, koji je upravo postao inženjer građevine.  

Jedini majorov sin Vladimir nastradao je pred sam početak rata u jednoj nesreći. Major i njegova supruga za nepune tri godine ostali su sami u ogromnom stanu, nadajući se da će velikim sobama uskoro trčati unučići. Želeli su da tišinu njihovog doma prekinu dečiji glasovi.  

Krajem rata, Simonida je dobila ćerku, a Jelena sina. Katarina i Olga nikada nisu imale decu. Pošto je Simonida živela u Pragu, Jelenin dečačić postao je odmah najveća radost majora i njegove supruge, željnih dečje graje i gužve u kući. Stroga Jelena pogled nije skidala sa malog Aleksandra, učeći ga od malena da se u salonu svoje babe i dede ponaša kao u muzeju. Aleksandar je ipak zapamtio odlaske kod dede i babe kao radosne događaje u detinjstvu, trčanje iz sobe u sobu, neobičan nameštaj i dedu i babu uvek raspoloženih za igru sa njim, dok je majka trčala za njim, brinući se da se ne oznoji. 

Posle 30 godina, kada su baba i deda umrli, Aleksandar, Jovana i njihovo dvoje dece uselili su se u salonac u Jevremovoj, nakon više godina podstanarskog života. Jovana se i danas jasno seća izraza lica dvoje mališana, kada su prvi put ušli u taj stan. Mlađi Uroš, gutao je crnim očima ogromni klavir, u bordo okrečene zidove i veliko ogledalo, držeći mamu za ruku. Gledao je stariju sestru koja nestala iza nekih vrata. Sofija je hrabro ušla iz salona u jednu sobu, pa u drugu, pa u treću. Izgubila se, tražeći mamu i brata u stanu koji je bilo moguće obići u krug i vratiti se na polaznu tačku.   

Aleksandar i Jovana razišli su se posle skoro dve decenije braka. Jedne letnje noći on je zauvek izašao kroz dvokrilna vrata svog doma, dok su ga pogledom pratila tri para očiju. Iz jednih je sevao bes. Iz drugih se čitala nema tuga. Iz trećih su se kotrljale krupne suze. Sa koferom u ruci, Aleksandar je sišao vijugavim stepeništem i laganim korakom krenuo ka Kalemegdanu.  

Uroš je sledeće jeseni otišao u Njujork, jer nije želeo da ide u rat. To je bio onaj rat u kome Srbija nije učestvovala. Dok je gledala JAT-ov DC-10 kako para nebo nad Beogradom, Jovana je jedva zadržavala suze. Gledala je u Sofiju, sluteći da će i njeno drugo dete učiniti isto.  Dok je noću učila i spremala ispite u tišini svoje sobe, Sofija je želela samo jedno - da i ona ode iz Srbije, čim diplomira.

Ratne devedesete prolaze kao dug, ružan san. Zemlja koja nije bila u ratu potpisuje mirovni sporazum. Sofija nalazi posao koji je trebalo da joj obezbedi džeparac pred kraj fakulteta. Međutim, zaljubljuje se u posao. Zaljubljuje se i u Marka. On joj je pomagao da shvati matematiku, a ona mu je pisala seminarski rad iz engleskog. Iz velikog udobnog stana u kome je odrasla odselila se u Markovu studentsku garsonjeru, u kojoj nikad nije bila tišina.

Spavali su na dvosedu iz koga su ispadali federi, na jednom jastuku, jeli u studentskim menzama, švercovali se u tramvaju. Marko joj je donosio cveće koje je brao na Tašmajdanu. Jednom joj doneo žuto mače. Šest meseci su štedeli za crvenog ’’fiću’’, kojim su svakog vikenda odlazili na izlete.  

Jovana je ostala sama u gotovo 200 kvadrata. I dalje je to bio dom za njenu decu koja su često dolazila. Tada bi prostrani salonac zamirisao na najukusniju goveđu supu na svetu, pohovanu piletinu, punjene paprike, spanać, reform tortu i druga omiljena jela Sofije i Uroša. Kada je 1999. godine ponovo počeo rat, Sofija i Uroš i njihove porodice najviše vremena provodili su sa Jovanom.

U vreme kada u Beogradu nije bilo ni vode, ni struje, ni mleka, kada je bila nestašica svega, Jovana je uspela da pripremi pravu malu gozbu za prvi rođendan Sofijine ćerke. Veliki trpezarijski sto bio je pun jela, kao iz najboljih vremena. Svi su bili srećni što tog dana nije nestala struja. Dok je Marko držao ćerku, nagnutu nad čokoladnom tortom, pokušavajući da joj objasni kako da ugasi svećicu, Jovani nisu promakle mučne scene izvlačenja poginulih radnika RTS-a iz ruševina. Zavijajući zvuk sirene za vazdušnu opasnost prekinuo je trenutak tišine, pre nego što su tata i ćerka zajedničkim snagama dunuli u svećicu. 

’’Prvi rođendan, pa ratni’’, rekla je Sofija, uhvativši majčin pogled.

’’Bolje prvi, nego sedmi’’, kazala joj je Jovana.  

Marko je tada umočio prst u čokoladnu tortu i umazao Unu po nosu. Zatim je to isto uradio i Sofiji. Svi su se smejali. Devet godina posle tog rođendana i pet godina od kada taj stan ne pripada njenoj porodici, Sofija je sa Unom prošetala starim krajem. Una je primetila da na dugmetu za interfon i dalje piše poznato prezime.’

’Čudno, zar ne?’’, pitala je.

’’Čudno’’, rekoh, poželevši da sam bar na trenutak u Zoni sumraka.       

Ovaj post poklonila mi je Atajlo, koju volim da zovem Ica. A volim je i inače. Ona kaže da bi pristala da je sa mnom zatvore u sklonište. Autor je rečenice: ”Lost, nemoj jbt nikad više da ćutiš”. Ko misli da me ne zna, neka ćuti (kasnije se dogovaramo za uslove) . Evo kako sam se još provela letos na Zlatiboru, osim što sam izgubila crveni kačket. 

Ali kad je i tog dana bila nedelja i padala je kiša, ja prosto moram večeras da napišem nekoliko reči o tome.Sedela sam na terasi restorana, pijuckajući kafu kroz čvrsto stisnute zube. Zato što je bila od vrste “splačinjara”, držala sam zube sastavljene, a zato što je koštala 120 dindži sam je srkutala. Je l’ sad jasnije?Bašuna je ludijala oko stolova sa čoporom kučića. Ni jedno kuče nije bilo bez kabanice. Poneko je imalo i mali, malecki kišobrančić, volšebno  prikačen oko vrata. Ljupko.Ja nisam imala ni kabanice ni kišobrana, a kiša je lila kao iz onog kabla za koji  još nije ustanovljeno da l’ je vlasništvo PTT-a ili EPS-a.Al’ sam zato ispred sebe imala deset razglednica, na kojima sam moralada napišem da nam je nama divno a da je vreme predivno, da je smeštaj vrhunski, ‘rana prste da poližeš, cene tol’ko jadne i kukavne, da me sramota kad kažu pošto je šta, pa delim napojnice i po pijaci i po kafićima i po buticima i po… I potop, već trodnevni, da ne pomenem ni luda.Mrdajući usnama kao ovaj preslišavala sam se kako da počnem pismeno da lažem.Taman kad sam smislila prvu rečenicu, koja je i najbitnija, jer niko i ne čita razglednice sem prve rečenice i potpisa (Moraću jednom da vam ispričam kako je moja keva dobila od prijateljice razglednicu na kojoj je pisalo da je umrla Rosa, a Rosa je bila naša dugogodišnja gazdarica iz Sutomora, a razglednicu je poslala Spasenija, ali se potpisala sa “S”, a Rosino ime napisala celo, kako i dolikuje kad neko umre, a moja keva pročitala da nam puno pozdrava šalje Rosa iz Tivta, jer je Spasenija iz Tivta javila da je Rosa iz Sutomora umrla, neko joj rek’o, ne sećam se ko, a možda nisam nikad ni znala, sad jebi ga, poenta je da keva nije ukačila da je to u stvari umrla Rosa, o čemu je obaveštava Spasa, nego je nas dva dana pitala, više retorički: “Ma koja li nam se bre Rosa javila iz Tivta, kako ne možete da se setite? Ako sam ja izlapela, imam i zbog čega, ali vas dvoje ni o čemu i ne mislite, kako bar to ne znate…”dun’o je tajfun i odn’o mi razglednice, do pola popijenu kafu od 120 kinti, stolnjak, sto, mobilni, novčanik, pikslu i suncobran. 

I crveni kačket.

’’Mama, mooooolim te, obuci se kao kad ideš na posao…tako izgledaš pametnije’’, rekla mi je ćerka jednom zgodom, ili bolje reći nezgodom, videvši da sam čvrsto rešena da na roditeljski sastanak idem u farmerkama…hmmmm….

Drugom (ne)zgodom je slušala kad sam nešto dozlabogavažno pričala telefonom, pa je rekla: ’’A da te vidi na šta ličiiiiiš s tom kosom i u tim čarapama’’…grrrrrrrrrr…

Treći put je onako usput dobacila: ’’U toj suknji i sva takva  uopšte ne izgledaš onako smešna i blesava, kao inače’’. Uf!

Od toga dana, pored ogledala prolazim vrlo pažljivo, posebno kad pričam telefonom, što je skoro pa stalno. Pazim da se i sama ne šokiram drastičnom razlikom između zvučnog i vizuelnog efekta, kao onaj buljavi smajli (koji mi, inače, liči na Homera Simpsona). Kad baš moram, ja se lepo pripremim, pa znam šta me čeka. I onda priznam da postojimo – ona i ja.

Ja se zovem Lost i ja sam blogoholik. Dobro veče Lost. Dobro veče, evribadi. Imam smešnu frizuru i crvene čarape sa žutim srcima. Smešna sam i blesava, po mišljenju jedne od malobrojnih osoba do čijeg mi je mišljenja stvarno stalo. Užasno sam brbljiva, sem ujutro kad me probudi telefon. Tada ne pričam mnogo, ali sam zato agresivna.

Više sam noćni tip. I više sam maratonac, nego sprinter. U čuvanju tajni  i lupetanju o svemu i svačemu sam nezvanični prvak sveta, ustvari delim prvo mesto s jednom plavušom, ali slomiću joj nogu. Nisam baš mnogo bistra, nekad ne vidim ni koliko je dva i dva, a samo deo objašnjenja je u činjenici da sam retardirana u oba oka. Često sam nestrpljiva i neodlučna…i svašta još što ne smem ni da pomislim, a kamoli da napišem, jer mi je jedna mudra osoba rekla da je to opaka boleština…

Trenutno čitam ’’Zovem se crveno’’. Šta slušam, znate (i tek ćete da saznate). Vozim nešto za šta moj komšija zna da pita: ’’Kreće li se lađa francuska?’’. Dobro vozim. I brzo. Jednom su mi ponudili da budem vozač jednoj bandi koja pljačka banke. Kažu, dobar vozač je pola posla. Rekoh, neka hvala.

Uspavljujem se uz pomoć horor serije zvane ’’Reži me’’, kad ona druga ja odgleda sve vesti. Kad vidim krv, pokrijem se preko glave. Pijem crno vino i podnosim ga više nego dobro. Nekad se malo foliram da me u’vatilo. To kad obučem onu suknju, jednom godišnje.

Moja druga ja ima neko egzotično ime koje stalno mora da ponavlja da bi ga ljudi zapamtili. Zato je ćerki dala ime Una, da bude kratko i jasno. Al’ ne vredi. Svi godinama pitaju da li se zove baš Una ili je i to neki nadimak. Zove se Bašuna, odgovaramo obe, jednako besne.

Ja, inače, svima dajem nadimke. Ustvari, ne svima. Uopšte ne svima. Nikako ne svima, šta vam je!!!! Samo onima koji su mi vrlo dragi. Kad sebi treba da smislim neko konspirativno ime, skroz se izgubim.

I moja alter egoina ima svoj blog. Piše neke pričice, ne posebno zanimljive, kao ni moje, samo što su moje 100 puta bolje. Ko je ne zna, pomislio bi da se razume u sve i svašta. Ali tamo na tom blogu nema muzike, nema nijednog smajlija, a i drugi blogeri imaju neka čudna imena…ne znam šta im to znači…svi su nešto smrtno ozbiljni i sumorni…zato se ja ovde raspištoljim za obe…. Ni ona ne ume da drži jezik za zubima, ali ume da pokaže zube… To mora da me nauči.

I kad se obuče tako da izgleda pametna, onda ne zna ni da se smeje, ni da plače, ni da igra, ni da peva. Ni kosa joj ne bude smešna. Utišava mi muziku. Broji mi čaše vina i kalorije. Kaže i ona da sam smešna i blesava. I da čeka da vidi kad ću da se setim da treba da se kreči i da nam je krov malo…je bušan…je bušan…i curi ulje na francuskoj lađi iz nekog semeringa…i ona mala pojma nema prideve…i dosta je bilo zajebavanja!…

A ja sam noćas sanjala jednu terasu na Dunavu koje više nema, ostala sam željna te terase…i, da mogu, poželela bih da jednom opet čujem jedan određeni klavir…još jedno parče čizkejka sa pijanim višnjama…poželela bih i jedno desno rame…i kosu koja se ne kovrdža na kiši.

Sve drugo imam.