I nikom ništa

Stidim se:

 1. što živim u zemlji u kojoj se na nasilje uvek gledalo blagonaklono, sa razumevanjem, pa čak i sa simpatijama. Nasilje je odavno manir do te mere nekažnjiv da je skoro prihvatljiv. Primera ima i previše. Veoma malo se činilo da se taj imidž promeni. Da li je iko odgovarao zbog nasilja na ulicama i razbijanja Beograda na demonstracijama zbog proglašenja nezavisnosti Kosova, osim one dve nesretne plavuše? Da li se tada znalo ko stoji iza paljenja ambasada i ostalog divljanja? Naravno. I nikom ništa. 

2. što su bes i nezadovoljstvo omladine zloupotrebili političari za razvijanje mržnje koja traži žrtvu, nebitno da li je to Francuz, homoseksualac, navijač Tuluza ili bilo ko ko je po bilo čemu iole drugačiji. Iza huligana koji su ubili Brisa Tatona stoje krugovi kojima je u finansijskom interesu mržnja premu svemu evropskom. Njih finansiraju oni čiji je interes da održe tajkunske i monopolske pozicije. 

3.što se, uporedo sa osudama i izjavama saučešća, mogu čuti i pokušaji pravdanja ove tragedije time što Francuzima neko možda nije oprostio NATO bombardovanje i politiku prema Kosovu, pa se bes naroda možda i može shvatiti. Tako je svojevremeno bilo razumevanja za “crvene beretke“ koje pod blokadom drže autoput u svojim unirormama i sa hamerima i zoljama, jer i lekari protestuju u belim mantilima. Kasnije je ubijen premijer, pa je i taj zločin osuđen prikladnim saopštenjem iz koga se licemerje prosto smejalo u lice.  Za neke je u redu i potpuno je demokratski zviždati Marseljezi. Za njih je u redu i ubijati Francuze, Australijance, Libijce…

4. što sve ovo svi znaju i – nikom ništa. Stvar će se eventualno prelomiti na šačici huligana, navijača, kojoj će sud već naći gomilu olakšavajućih okolnosti i ponekom pooštrenom kaznom, koja će verovatno ostati mrtvo slovo na papiru. I  do sada smo imali zakone koji zabranjuju nasilje, pa ih nisu primenjivali. Plašim se da će oni koji su sve ovo naredili i ovog puta proći bez kazne.

Holandija

                                                              Svidela mi se još iz aviona. Zemlja vetrenjača, kanala, zelenih pašnjaka, lala i klompi… Sve je sređeno, od fasada uzanih crvenkastih kuća sa belim prozorima, do svake žardinjere u predgrađu. Zemlja komunalnog raja, u kojoj je sve funkcioniše. Baš sve.

Holanđani su neobično tih narod. Posle dva, tri dana primetila sam kako je tamo svuda – tišina. Govore tiho i ne smeju se često. Ni muzika se ne čuje. Prisećam se letovanja na Zakintosu, kada nam je vodič pričao o Holanđanima-transformersima koji divljaju po grčkim letovalištima, jer ne mogu kod kuće.

Ulicama idu uglavnom sami, ozbiljnog izraza lica. Mi se krećemo u grupama od po najmanje petoro, prepričavamo anegdote, dovikujemo jedni drugima ‘vidi ovo, vidi ono’ i slikamo se na svakom mostu. Ako im se obratimo za pomoć, ljubazno će nam odgovoriti. Kad kažemo da smo iz Srbije, otme im se karakteristično ‘ohhh’ , koje mislim da im znači: ‘To sve objašnjava’.

U razgovoru sa jednom Holanđankom čula sam da su oni samo naizgled hladni i nezainteresovani, a ustvari  su zabrinuti što u sopstvenoj zemlji postaju manjina pod navalom došljaka pretežno sa Istoka. Ta zemlja je multinacionalna više nego što nekima prija.

Za prevoz koriste bicikle, često oldtajmere, od kojih neki imaju dodatke za prtljag, decu ili za pse. Videla sam ženu koja je na jednom biciklu vozila četvoro male dece. Svuda postoje obeležene crvene staze. Voze prilično žustro za pokazani temperament i iznenađujuće su neprijatni ako im se nađete na putu.

Prozori na karakterističnim uzanim kućama, građenim tako u nedostatku placeva, nemaju zavese. Uživala sam da noću, dok se vozim tramvajem, krišom virim u domove elitnog Sheveningena. U poslednjih 15 godina, od kada su iznad svega radoznali Balkanci zbog svojih nesreća pohrlili u tu zemlju, poneki Holanđani su uveli zavese kao deo obaveznog kućnog enterijera. Naročito oni koji žive u prizemlju.

U Hagu sve radi do 5, sem četvrtkom, kad je dan za šoping.  A Hag je, verujte, raj za šoping. Cene hrane su slične kao i kod nas. Kafići i restorani su dosta skuplji, ali je zato izbor fantastičan.

Drugo veče provodimo u grčkom restoranu, gde smo jeli jedan od najboljih girosa ikada. Troje Grka pričaju nam o dutch načinu života, poslednjih 20 godina. Jebeš pare. Dosta im svega. Hoće kući. Sedimo svi napolju iako je prilično sveže, jer unutra ne sme da se puši, a svi puše sem mene. Jedan od njih odigrao je prvi sirtaki u životu sa mojom koleginicom. Holanđani koji su tu scenu videli nisu znali o čemu se radi. Restoran nikada nije bio otvoren tako dugo, kao te noći, kažu. 

U ovo vreme godine, tamo je dan do 10, tako da smo vreme često provodili na plaži u Sheveningenu. Severno more je lepše nego što se priča, a tome dosta doprinosi činjenica da smo imali neverovatnu sreću sa vremenom u ovoj, inače, kišnoj zemlji. 

Pres kartica nikad mi se nije više isplatila jer smo u muzeje ulazili za džabe, što je tamo popriličan izdatak. Posetili smo Maduradam, muzej minijatura, odnosno – Holandija u malom. Bila sam oči u oči sa Vermerovom  ’Devojkom sa bisernom minđušom’, Rembrantovim ‘Časom anatomije’…

Nažalost, za Rijks u Amsterdamu nije bilo vremena. Za razliku od mirnog Haga, ovaj grad živi punim plućima. Pratimo reku turista i mislimo kako nismo kročili na zanimljivije mesto od ovog. Između vožnje brodom po kanalima i posete muzeju Madam Tiso, izabrasmo naravno, to prvo. U povratku smo poljubili vrata na kućama Rembranta i Ane Frank.

Ulica crvenih fenjera, ili bolje reći čitava istoimena četvrt, zato radi bez prestanka. Kao lutke u izlogu, kroz staklo nam se smeše devojke obučene u čipkasti ili sado-mazo donji veš. U kabinama veličine dva sa dva jedini inventar je uzani krevet i lavabo. Neke prostitutke su neverovatno mlade. Neke su, što se i vidi, baš iskusne. Dozivaju mušterije. Ona kojoj se posreći, navlači zavesu svog akvarijuma i pali crvenu neonku. Fotografisanje je najstrože zabranjeno, a pravila se u ovoj zemlji poštuju.  

Sedamo u rustičan kafić sa pogledom na veoma lepu zgradu Železničke stanice Amsterdam. Za stolom do nas, džoint kruži kroz ruke četiri drugarice. One se smeju glasno, skoro kao mi.

U povratku, greškom sedamo u prvu klasu voza, umesto u drugu koju smo platili. Ljubazni kontrolor nam pokazuje veliki broj jedan ispisan sa svih strana vagona, a zatim dvojku na našim kartama. ‘Oh, sorry, we are from Slovenia’, odgovara duhovita koleginica, što je veoma nasmejalo ovog čoveka.

Srednjovekovni gradić Delft deluje nadrealno. Svi ti kanali, mostići i kućice izgledaju kao kulise za film. Za 15 minuta vožnje – potpuni kontrast. Vozom stižemo u Roterdam, koji mi se najmanje svideo od svih holandskih gradova. Tako zamišljam atmosferu u Bruklinu. Gvožđe, staklo, dizalice, gradilišta, đubre… Najveća luka na svetu izgleda stvarno impozantno. Šetamo širokom alejom sa desetinama zastava svih zemalja. Srpsku jedva nalazimo među državama trećeg sveta. Slikamo se pod njom za uspomenu.

Tribunal je posebna priča koju ovog puta namerno preskačem. Rešetali smo ih pitanjima danima i – ništa. Oni imaju tapiju na istinu i istrenirane odgovore. A mi možemo samo da se slikamo sa našim argumentima, a i to samo ako pređemo ulicu, jer nema slikanja u blizini ulaza u sud. Slažem se sa jednim kolegom u jednom – to je bilo najgore rešenje za naš slučaj. Sa izuzetkom svih ostalih.

Van Lost

Dragi svi,

Pre nego što krenem, moram da vam se javim da ne pomislite da mi se desilo ONO (bez DSZ). Idem na put i neću biti tu sedam dana. Tako da ne brinete i ne šaljete mandarine. Za sada. Ako se do sledeće nedelje ne oglasim, šaljite alfa tim.

Idem na seminar. Sram vas bilo, znam šta ste sad pomislili. Ali neka ste, dabogda vam se ostvarilo. Jer, ko zna kako ovo može da se završi po mene. Putujem na more. Severno. Treba da obidjem onaj sud. Tom sudu treba pranje i spolja i iznutra. Ni sav calgonit ovog sveta ne bi mu pomogao, ali nije to sad važno. Taj sud ima ono istureno odeljenje, takozvanu pritvorsku jedinicu, na obali mora, na mestu poznatom i kao severni San Trope. Zatvor sa pet zvezdica.

Pored  već dovoljno napornog zadatka koji podrazumeva slušanje seminara, moja tajna misija je reportaža upravo sa tog mesta. To treba da radim undercover. I zato psssst. Znate,  ja teške zadatke izvršavam odmah, a za nemoguće mi treba malo vremena. Ra-zumem. Ma, da.

Međutim, bojim se da je tu reportažu moguće napraviti samo na jedan način. A ja nisam ni major, a kamoli general, tako da… nemam akreditaciju. A i čula sam da hrana tamo jako goji. I zato otkazujem poslušnost – čim se vratim.

Ceo dan sam danas, zapravo juče, skitala-gledala tenis-telefonirala-noćila u muzejima, tako da me sada umesto dva sata spavanja, čeka dva sata pakovanja. Jer u 5 i nešto moram da krenem. 

A sada je toliko kasno da je već…rano. Mrzim rastanke i zato odoh dok se ne rasplačem. Pišem kad stignem. Donosim klompe, lale, vetrenjače, suncokrete, amstel, smešne pilule za lilule, one čudne cigarete, ko šta voli…

A vi za to vreme spremite spisak za reunion sa predlozima kada bi to moglo da bude.

I držite mi palčeve da bude dobar se…minar.

Van Lost

Lost K.

  Malo, malo pa Lost ide na sud. Časna reč, to mi je k’o druga kuća. Otkad znam za sebe, mene tamo zovu - što da svedočim, što zato što me tuži neka budala, što zbog neke greške, a bogami umem i ja da presavijem tabak.

Jednom sam kao mlađani novinar išla na sud da pratim suđenje nekoj proročici-transvestitu  što je ojadilo silan neki nesrećan narod. Pa sam na hodniku prišla transvestitovom šatro-mužu da mu postavim dva, tri čisto novinarska pitanjca. Vide to onaj grmalj od transvestita, pa se obruši na mene (tada) nejaku. Skočiše tu stražari i dvojica mojih hrabrih kolega. Bilo je par ćuški i teških reči, al’ obrni-okreni ono čudo me dokači po licu, ostavivši mi vidljiv trag svojih zeleno namazanih kandži po obrazu.  Posle je u nekim bljak-novinama pretilo i tvrdilo da će opet da me bije. Skočiše tada razni unsevi i nunsevi, pa i moja tadašnja firma i tužismo transvestita. I dobi to čudo tri meseca zatvora.  Posle je bio problem u koji deo zatvora da ga zaključaju – muški ili ženski. Našao se vrli psihijatar koji je dosta povoljno ogolio ličnost transvestita kao potencijalno suicidnu u klaustrofobičnim uslovima. A vrli Vrhovni sud kaznu je preinačio na uslovnu.

Drugi put je nova vlast krenula da raskrinkava montirane afere iz 90-tih i raščišćava sa starim kompromitovanim i korumpiranim kadrovima. Ministar je dao spisak od 118 sudija iz čitave nam zemlje. Sudije su to zvale listom za odstrel, a ministar  - spiskom za lustraciju.  Elem, kako god se zvala, ta je lista dostavljena medijima, ali je samo moja novina u tekstu čiji sam bila autor objavila imena svih 118 ljudi, jer  drugi nisu imali prostora. Među 118-oro žigosanih našao se i jedan sudija, koji je, nećete verovati tužio mene za klevetu. Samo on, među 118 prokazanih. Kaže da ja tvrdim da je on poništavao tužbe opozicije za lažiranje lokalnih izbora i pritvarao Otporaše. Ne ministar, nego ja! Iz ko zna kakve podmukle namere!  Tražio mi neke ogromne pare. Srećom, sudija kome je zapao moj slučaj odbacio je tužbu sa obrazloženjem, otprilike, da tako malo Perica zamišlja tužbu za klevetu.

Treći put sam nekim kanalima došla do neobične priče iz okoline Obrenovca, gde je devojka bila optužena za trovanje babe.  Obrenovačka Lukrecija sipala je živu sodu u vodu koju je koristila za pripremanje hrane za baku, kako bi ova umrla i ostavila joj stan i nekakvu uštedjevinu. Babu su jedva spasli lekari, a u kući su našli živu sodu. Tako je propao horor plan ali je horor priča ekskluzivno došapnuta meni. Pod optužbom da sam joj uništila život, da je zbog mene i mog teksta izgubila posao u poslastičarnici, da je ostavio dečko, razbaštinila je baba, nađoh se ja opet na sudu. Tražila je odštetu, plus da ja odgovaram krivično. I tu sam bila oslobođena, ali sam dve godine odlazila na ročišta da dokazujem i dokumentujem svaku reč iz teksta.

Bila sam tužena i kao autor serije tekstova o korumpiranom  pravosuđu u jednom gradiću u kome je majci grubim kršenjem zakona, otac, lokalni moćnik, oduzeo dete. Posle pet godina, stvar je završena vraćanjem deteta majci i nadoknađivanjem sudskih troškova neosnovano tuženoj mojoj malenkosti.

Jednom sam bila svedok da je izvesni osvedočeni demokarata i borac za istinu u sudnici zapretio mom kolegi koji mu je sa usana pročitao pretnju “Jebaćutimater“. Drugi put sam svedočila u privatnoj parnici koju je jedan ludak vodio protiv moje porodice, tvrdeći da smo mu svi mi ‘’smanjili ‘osunčanost“ još u onom velikom stanu, još u vreme kad smo svi živeli zajedno. Tada je pred sudom izvedena predstava slična času geografije iz Nušićeve Autobiografije. U  izvođenju Lost&familly sudija je gledao kojim pravcem se sunce kreće po nebeskom svodu, od istoka ka zapadu, dok mu rastinje sa naše terase zaklanja ili ne zaklanja put…To je bio cirkus.  

Da je problem možda i genetske prirode svedoči i sledeći slučaj u kome sam svedočila u još jednoj porodičnoj “pravnoj stvari“. Gerontološka sestra na volšeban način postala je vlasnik stana u kome je živela izvesna naša baba-tetka. Pošto to tako ne može po zakonu, pokrenut je spor. Išla sam da svedočim da je baba-tetka čitavih 88 godina bila u ljubavi sa svima nama, sve dok nije slomila kuk, pala u milost i nemilost gerontološkoj sestri na koju je prepisala svu pokretnu i nepokretnu imovinu, a zatim umrla. I sve to za šest meseci. Taj spor još traje, ali obavestiću vas o ishodu.

Elem, jutros zvoni neko na vrata. Momak drži plavu kovertu, koju znam k’o zlu paru. “Šta je sad?“, pitam. Kaže “Hoćete da potpišete?“. Potpisujem, besna, mada umem ja i da ne potpišem, kad sam baš puno besna. Otvaram i čitam:

“Opštinski sud u Užicu, rešavajući slučaj okrivljene Lost, našao je da nema dokaza da je okrivljena počinila prekršaj iz člana 234…Zakona o bezbednosti saobraćaja i da se 23. avgusta 2008. godine u selu Gorjani kod Užica, upravljajući motornim vozilom marke “reno“ kretala brzinom od 105 kilometara na čas na delu puta gde je ograničenje 60 km/h. Tužba se odbija.

U obrazloženju se citira moja u pisanoj formi dostavljena odbrana, da je čitava kolona vozila, na mestu gde je bila isprekidana linija, preticala izvesno sporo vozilo, da me je u povratku u desnu traku obišlo vozilo koje je bilo iza mene, ali je policajac, čiji zapisnik nisam htela da potpišem, zaustavio samo mene, iako je onaj iza išao bar 130, jer me u suprotnom ne bi mogao obići. Nakitila sam ja tu i kako iskreno sumnjam da moja francuska lađa može dostići inkriminisanu brzinu (šatro ne može)  i da je sigurno izmerena brzina nekog drugog vozila. I slagala sam još da sam išla u posetu (nepostojećim) zemljacima u Užice. I rekla da je sa mnom u kolima bila 10 godina stara Bašuna (što je jedino bila istina) , što me čini posebno opreznom u vožnji. I da nikad nisam kažnjavana, ni krivično, ni prekršajno, ni mandatno (takođe istina).  A i čitavo to zaustavljanje na mene je delovalo vaspitno-popravno, pa do Zlatibora nisam prešla 70.

Eto tako. Opet sam pobedila sistem koji se baš okomio na mene. Ako me sreća u ovoj praktičnoj veštini ikada napusti, znajte da volim mandarine i kačkavalj, a toga nema u bajbokani. Volim i jagode, ali izgnječiće ih oni divljaci na pretresu. Ne pušim, nemojte mi donositi cigarete. Ako propušim, javljam. Može neka flaša vina. I prošvercujte mi mobilni, to danas ima svaki zatvorenik koji drži do sebe.

U iščekivanju novog plavog koverta, sve vas pozdravljam. Vaša Lost.

Prag

Jedna od malobrojnih prednosti bavljenja zanatom ‘’sedme sile“ su takozvani seminari. Organizatori seminara su po pravilu nevladine organizacije koje svoje raskošne budžete pune, prazne i pravdaju finanisranjem odlazaka novinara i  na raznorazne edukacije, regionalne saradnje, poboljšanja odnosa i širenjem mreže kontakata. Seminari su manje-više svi na istu foru, a najbolja stvar je to što se održavaju u udaljenim gradovima, verovatno zato što su organizatori svesni da bi većina učesnika pobegla posle prve pauze za kafu.

Na seminarima nekolicina ljudi jako dobro zaradi. Nepristojno dobro. Mi ostali budemo užasno srećni što ćemo provesti tri, četiri dana u nekom lepom gradu, u fantastičnom hotelu, sa all inclusive uslugom. Ovi što zarade mnogo, obično drže jako dosadne govore, shvatajući seminar, same sebe i sve nas zajedno kao šansu da se stvari promene. Mi što jedva napabirčimo tri, četiri dnevnice, odradimo svoje referate, zatim dremamo za okruglim stolom, šaljemo kući MMS-ove i poruke iz roaminga i uglavnom planiramo skitnju za ostatak dana. Ovi što dobijaju četvorocifrene honorare idu na spavanje u 11, kako bi ujutro bili orni i čili. Mi se u to vreme vraćamo iz šopinga, noseći pune kese suvenira, pa se što brže možemo spremamo za noćni život. Ovi prvi pričaju o temama sa seminara čak i za doručkom koji većina nas prespava, čak i na aerodromu u povratku, dok mi ostali prepričavamo anegdote iz kafana, trčimo kroz fri šopove i ko ne zna ne bi nikada pogodio da smo za četiri dana spavali jedva devet sati.

Tako sam i ja provela četiri dana u Pragu. Ex Jugoslavija u malom, nas 20-tak raspravljasmo na engleskom o medijskoj sceni u regionu. Što baš tamo i što baš na engleskom, kill me if I know. Grupu su činili novinari, sudije, advokati, jedan profesor međunarodnog prava i jedan američki ekspert za public affairs. I ovoga puta svi novinari su za sebe smatrali da su vrhunski profesionalci, majstori stila i oličenja pismenosti, odmerenosti, a o obaveštenosti i kompetentnosti da i ne govorimo. Nijedan prispeli sudija nije korumpiran, niti se uopšte u njegovom prisustvu ta reč sme vezivati za branšu bez konkretnih, direktnih i neoborivih dokaza. A advokati, bar ovi što su došli na seminar, sve su sami doajeni struke, to su pošteni advokati koji brane ljude, a ne njihove zločine i nisu oni nikakvi mafijaški konsiljeri. Profesor je održao još jednom svoje copy-paste predavanje, sa istim anegdotama kao i pre godinu dana na jednom drugom mestu. A onaj USA ekspert, čak simpa lik, naravno, ne odobrava bombardovanje Srbije, niti bombardovanje uopšte, posebno ne zgrade gde rade novinari, for God’s sake. Ali nisu nas bombardovali Ameri, nego NATO. Rumuni i ostali, valjda. A i ovi naši su znali šta će da se dogodi. Njemu je baš žao, ali  Ameri su skroz friendly, iako mi to možda ne razumemo. Ma, važi. 

Elem, ne moram da odem na seminar da bih znala šta su problemi medija kod nas, ali nimalo mi ne smeta da, ako treba,  potegnem daleko da bih to ponovo čula i rekla šta mislim. I da, kad već pričamo o tome,  po stoti put kažem, praveći se da oni ne znaju, da je besmisleno obučavati novinare o važnosti izbalanisranog pristupa i nužnosti regionalne saradnje o ’senzitivnim temama’… To je priča za urednike koji nikad nemaju vremena za seminare. A urednici vole da budu političari. A i suviše su sujetni da bi to slušali. Ali ja volim da putujem i dosta dobro podnosim kritiku medijske scene. I svakom lepo.

Htedoh ustvari da kažem da se novinari sa ex JU prostora svaki put provedu fantastično, gde god se sreli. Dok se u vili iz 18. veka raspravljalo o saradnji na nivou institucija, mi smo se sprijateljili lako uz češko pivo, vino, ko šta voli…Razmenili su se telefoni, e-mail adrese… Ljubimo se i grlimo po aerodromima, držeći fascikle sa naučnim studijama o tome kako da prevaziđemo razne prepreke i ne podlegnemo pritiscima na putu do objektivnijeg informisanja…. Naša saradnja je, čini se,  sasvim dobra sve dok se u nju ne umešaju institucije. Ne znam samo da li je to medijska ili neka druga saradnja…Još jednom sam upoznala ljude koje bih volela da vidim ponovo, kod nas, kod njih, u Pragu, gde god. Pevali smo sevdalinke u centru Praga do 3 noću. Posle sam u svojoj sobi gledala film sa Clintom Eastwoodom…prošlo je dosta dok nisam primetila da je sinhronizovan na češki…

Papazjanija

Najmudrija osoba koju znam rekla bi mi: ‘Napiši to. Sve stavi na papir, baš sve. Videćeš da će odgovori biti u tim redovima’.

A ja ipak kad god nemam jasnu predstavu o svojim mislima, ne pišem. Ne znam najjasnije šta je ono što me uznemirava u ovoj priči, a niko nije dužan da čita po principu ‘ko razume, shvatiće’. Čekam da se poenta sama ispiše prvo u mojim mislima. Profesionalno sam deformisana u smislu da, ako već pišem, onda treba i slepom da bude jasno ono što sam htela da kažem. Kakva je svrha da bilo gde istresem papazjanične misli koje su mi sada u glavi? Ja bih rekla – nikakva. Ali, srećom, nisam ja najmudrija osoba koju poznajem. Normalno da nisam. Evo i zašto:

Ukratko, osnovna razlika između mene i, nazvaću ih tako, nekih od NJIH je u tri stvari. Tri stvari koje ja ne umem, a u čemu ONI briljiraju. Prvo, ne razmišljam globalno kada god mi je potrebno opravdanje i izgovor. Drugo, ne umem da kukam na sav glas ne bi li svi drugi slušali mene i ne bih li prikupila bar malo bar deklarativne podrške. Treće, malo toga shvatam stvarno ozbiljno, uključujući i raznorazne ‘probleme’. A naročito strahove.

Ipak, plašim se da u štiklama prođem kroz špalir pogleda. Plašim se i bubašvabe u spavaćoj sobi, kao i mučnog trenutka kada shvatim da mi je ‘pauk’ odneo kola.  Pribojavam se i košmara kada u ‘Zari’ probam fantastične pantalone i u ogledalu konstatujem da mi je dupe skoro k’o cela kabina…

Verovatno ima još ponešto, ali to su uglavnom moji strahovi. Zar to nisu gadne situacije?

Nekako sam prećutno sama sa sobom odlučila da neću da se plašim ničeg stvarno opasnog – smrti, bolesti ili nemoći, mada nemoć nije za potcenjivanje. Ni samoće, ni ljudi, ni bola, ni raznih umišljenih paranoja i tripova. Ni požara, ni zemljotresa, niti da će most da padne dok ja prolazim, niti da će kometa da se zakuca u Zemlju za dve godine i zbriše sav život. Na to ne mogu da utičem, niti išta od toga da sprečim, pa ne vredi ni da se unapred plašim.  Dovoljno je što sam svesna da svašta može da se desi. Zar moram da živim prepadnuta od svega i svačega, ovog i onog?

Druga je stvar ako se nešto od toga desi. Predviđati razne apokalipse, tumačenja koja još samo vanzemaljce ne uključuju, meni su smešna i besmislena. Od toga da ništa više nije zdravo. Ni zemlja, ni voda, ni vazduh. Svi nas truju sa svih strana. Sistemski. Decenijama. A mi ovde smo na raskrsnici. Uzeće nas ovi ili oni. Radi se o čistom interesu. Jer postoji globalna zavera i  nekolicina ljudi odlučuje o svima ostalima.  Naročito o onima koji ne gledaju svoja posla, već nešto kao kapiraju.

I bolesti nastaju u laboratorijama. Postoji lek i za sidu i za rak, ali ne još…

Ponekad sam u stanju da se ne smejem kad čujem čega se sve ljudi plaše i zbog čega dobijaju visoke pritiske, šećere i čirove. Što bi rekla Magi, nema vremena. Ili tako nekako. Simple as that.

Neko bi od života kakav je, na primer, moj, napravio srceparajuć film. Ja i dalje mislim da sam u svemu imala ludu sreću. Ako ništa drugo, mislim da imam bar maglovitu predstavu o razlici između bitnog i nebitnog.

Jer, postoji nebitno. Smešno. Besmisleno. Kako god se zvalo. Postoji, naravno,  i ono stvarno ozbiljno. I postoje oni koji brinu o svemu i svačemu po default-u. Uglavnom, uzalud. Dok ne polude od toga. Uvek se nekako sklonim, pomaknem, namaknem neku zavesu, makar zvučnu od takvih priča. Ali to nije moguće kada vozim 100 km, a suvozač do mene ima neku tezu…a muzike neeeemaaaaa…

…što me vraća na jedan divan letnji dan, ako se ne varam, avgust 2005. Tada mi je prijatelj, koji ima rođaka, koji zna čoveka, koji poznaje tipa….pozvao i rekao da fenomenalan CD sa radiom za kola mogu da kupim užasno jeftino na tom i tom mestu. Onda sam ja, na nekih 38 u hladu, krenula vijugavim vračarskim uličicama. Parkirala sam auto na toj i toj adresi, ostavivši jedva dva metra ostalim vozilima za prolaz. Izašao je momak i relativno brzo ugradio mi u kola ‘blaupunkt’ koji samo što ne radi i kao klima, koja je btw crkla, još onomad i zvučnike, mnoooogo jake. Taman je hteo da mi pokaže kako se to čudo koristi, kad naiđe neki autobus koji nije mogao da prođe od mene i moje limuzine, pa je počeo da trubi, pa sam ja brže-bolje platila i uskočila u kola. ‘Nema veze’, rekoh, ‘Provaliću ja sama kako ovo radi’.

Mislim, svako ume da stavi cede u cede plejer. Je l?

Elem, od tada je prošlo, umete da računate koliko. Ja ne naučih da menjam stanice na radiju. Jebiga. Jedva nekako nađoh onaj Radio MFM i Beta RFI. Na 3, 4 i 5 nema ništa, mrzelo me da memorišem. Slušala sam svoju muziku. I tako godinama. 

A ona futrola (ako se to tako zove) za diskove mi je nekom greškom ostala kod kuće, kada smo prošlog vikenda krenuli na izlet. Ja i ONI. ONI i ja. Mi, valjda. Bez zvučne zavese. A neko od njih je, naravno,  zapao meni. Na suvozačevo mesto…

Još kod Stare Pazove radio je počeo da otkazuje na sred ‘Satisfaction’. Ja  sam očajnički pokušavala da se prisetim koju kombinaciju dugmića da otkucam da promenim radio stanicu, da uhvatim bilo kakvu muziku i odvrnem je do daske. Tipkala, pritiskala, proklinjući 15 beskorisnih dugmića, s jednom rukom na volanu, al’ nikako da ubodem dobitnu kombinaciju… A radio samo krči.  I suvozač pušta neke zvuke. Tako da…

…naslušah se svega i svačega. Da prepričam – ne umem. O tome je moja papazjanija…

A postoji nebitno. Smešno.  Besmisleno. Kako god se zvalo…

I postoji špalir pogleda. A ja u štiklama…

Frka…

Rat i mi

E, umalo me ne rasplakaše ove sirene…

24. mart 1999. Vezujem starke i gledam Bašunu u kolicima kako prati svaki moj pokret. Vreme je za večernju šetnju. Zvoni fiksni. Moja mama, uvek dobro obaveštena.

‘Gde ćeš sada, je l’ ti gledaš vesti!?’

‘Ne. Što?’

‘Bombardovaće nas. Kreću avioni večeras iz Italije.

“Ma, nije moguće. To je blef.’

‘Ne budi luda, ne idi nigde, ovo je ozbiljno’.

‘Dobro, neću’.

Izlazim ipak. U Knez Mihailovoj čujem sirene. Trčim niz Kralja Petra…

Sledeća noć. Bašuna spava pokrivena plavim ćebencetom na nekoj staroj fotelji u podrumu. 30 ljudi stoji okolo. Puše, piju sedative, plaču, šapuću. Gledam puža golaća ili pijavicu, nikad nisam utvrdila šta, mili po zidu na metar od njene glave. Besna sam kao nikad pre.  Marko me je samo pogledao… Uzima Bašunu. Držeći se za ruke izlazimo iz podruma. Svi vrište za nama da nismo normalni…. Napolju sviće. Ptice cvrkuću. Dan je božanstven….

1. april 1999. Mislim da kod kuće nije bilo ni struje ni vode. Razmišljam da li da odemo do Botaničke bašte ili da bar budemo kod kuće, kad već ne idemo u sklonište. Bašuna je tog dana prvi put sama prešla put po dijagonali sobe. Šizela zavija i najavljuje bombe, a ja u telefon vrištim Marku da ona sama hoda… 

U međuvremenu jurimo pelene, kašice, plin, mleko. Ideju da pobegnemo iz zemlje odmah smo odbacili. Pokušavamo da živimo što normalnije, što je valjda bio znak da smo poludeli. Sećam se da smo se družili, igrali karte, šetali, išli na koncerte na trgovima, nosili bedževe ‘target’ na jaknama od džinsa, voleli se kao nikad posle… 

24. april 1999. Bašunin prvi rođendan provodimo u onom stanu gde je uvek bila tišina. Nas desetak. Dok ona prstom razmazuje tortu po stolnjaku, mi gledamo scene izvlačenja poginulih iz ruševina RTS…’ Bolje prvi nego sedmi’, kaže mi mama. ‘Neće se sećati’.

Ali ja se sećam. Svi se sećamo. Sećam se tih ljudi, mojih kolega, sećam se male Milice, putnika onog bombardovanog voza, više od 3.000 ubijenih ljudi…sećam se novosadskih mostova, tornja na Avali, srušenih bolnica, škola…

……………………….

Lepe vesti

Naš mali drugar na koga svi mislimo danima, oporavlja se. Doktori kažu da će biti u redu. Čeka ga dug oporavak ali sa velikim šansama da se iz svega što ga je snašlo sasvim oporavi.

Zihernadla zvuči veselo, kao ona stara, puna prepoznatljivog duha i optimizma. Jako, jako sam srećna zbog njih, znam da će ove vesti sve vas ovde da obraduju i imam njenu dozvolu da to ovde razglasim.

Lutrija

Na neki svoj način verujem da za sve što se desi, i lepo i ružno, postoji razlog. Kada se radi o velikim i važnim stvarima, malo toga je slučajno. Svi smo mi delovi jedne velike priče i naše sudbine, iskustva i sazrevanja se prepliću na nepojmljiv način. Tu smo da učimo.

U toj divljoj reci zvanoj život sve je privremeno. I sve je relativno. Jedan sekund sve promeni. Našu sreću i tugu merimo svojim merilima, tuđu relativizujemo. Vrlo smo skloni preuveličavanju. Ljudi smo. Neki od nas su mudriji. Druge razore pogrešna očekivanja.

Poenta je biti srećan, ubeđena sam. Jedino što imamo je sadašnjost, a na nama je da u tome nađemo i nešto dobro. Što više dobrog, to bolje za nas. Igramo sa kartama koje su nam podeljene. Retko ko ima ful u prvom deljenju. Neki ni u drugom ne izvuku ni triling osmica. Lošeg uvek ima dovoljno. Ne znam da li je na tim tasovima ikada zaista ravnoteža ili mi krišom dodamo prst čas levo, čas desno. Balansiramo između sreće i tuge. To je zapravo ono što stalno radimo i, ako je sve u redu, postajemo sve bolji u tome. Shvatamo da je poenta i u igri, ne toliko u rezultatu. Čula sam negde ’’samo tuge se broje’’. Greška.

Ponekad se neki teg tuge sruči na tas takvom silinom da ga gotovo ništa više ne može podići sa dna. Tada sve druge tuge i sva ikad doživljena sreća zajedno svim silama guraju drugi tas.

Postoje nesreće koje su iznad svih drugih. Postoji tuga koja je nepromenjiva, koja nas saseče. Čak i ako je to ono što treba da naučimo, kako bismo se manje kidali zbog nevažnih stvari, neke lekcije i životni šamari su previše. Postoje u nama neka sveta mesta. I tu ako smo ranjeni, iskusili smo ono najgore.

Zahvalna sam za ogromu količinu sreće koju sam imala u tom izvlačenju i što je sve što mi je stvarno važno neka nevidljiva ruka čuvala, bar za sada. Jer život nije fer  a pravda ne postoji. 

 

 

Nagrada

 

Poslednji dan stare godine. Mrak je odavno pao na okićen grad. Svi nekud žure u u novogodišnjoj euforiji. Volim tu atmosferu. U stanju sam da se opustim i uživam…

Aleks mi kaže da je danas poslednji dan ako želimo da konkurišemo za nagradu „DT” za knjigu. ONU knjigu. Ne želim na konkurs. Ne verujem ni u konkurse, ni u nagrade. Jedva da još verujem u knjige. Neću da im učinim zadovoljstvo da nas opet odbiju…

Moramo da pokušamo, kaže. Ma, ne budi smešna, odgovaram. Odbili su da nam budu izdavač, zašto bi nam sada dali nagradu? Samo će se nasmejati i nagraditi nekog svog. Nema veze, važno je da učestvujemo, uporna je. S Aleks nema ubeđivanja. Da nisam pristala, uradila bi to sama, znam…

Pišemo neko prateće pismo. Krećem kolima pred sam kraj radnog vremena velike moćne firme koja nam je pre šest meseci zalupila vrata pred nosom. Radili su skraćeno, naravno, samo bi Aleks očekivala da će u to vreme tamo biti neko bitan…

Saobraćajni kolaps u gradu. Ta dva kilometra vozim više od pola sata. Psujem i nju i Novu godinu i fucking nagradu koju ionako nećemo dobiti. Francusku lađu parkiram 100 metara dalje jer nigde nema mesta. Idem, spremna da se slatko nasmejem kada poljubimo vrata u „SG”.

Ali za Aleks je dovoljan i portir. Otvaramo teška velika vrata. Ulazimo u mračan hodnik. Portir nas gleda kao da smo zalutale. Aleks strpljivo objašnjava. Ja ćutim i prevrćem očima. Portir kaže da će to što smo donele proslediti tamo gde treba. Uzima kesu sa knjigom kao da je u njoj bomba…

Ulazim u kola i istog časa zaboravljam sve. Nova godina je…

Prolazi januar koji je od svih 12 loših meseci za pisce možda najlošiji. Meni je dobar, jer ništa više ne očekujem. Sve što sam želela s tim u vezi, već se desilo…

A onda jedne srede u februaru, jedan telefoski poziv…

Kažu da smo Aleks i ja pobedile i da moramo da ćutimo dok „SG” ne objavi. Aleks stvarno ćuti. Ona uvek sluša kad joj neko nešto kaže. I ja ćutim, prema svojim mogućnostima…

Jebote! Oduvali su nas onomad. Učinili da se osećamo tako male, same i beznačajne…Jer nismo njihove. Ni ničije. Zbog njih smo naučile biznis o kome nismo znale ništa. Zbog njih smo provele dane i noći proučavajući zakone, izdavaštvo, ugovore, internet, tržište. Odbili su nas grubo. I sad su nam dali nagradu „DT”. Prvu…

Posmatram rimske iskopine dok predsednik žirija nešto priča. Osećam da izlazim iz sebe. Ovo se dešava nekom drugom… Pričam i ja. Dobijam nagradu u lepom kožnom povezu i keramičku lulu, zaštitni znak DT. Lula mira između nas i njih…

Gledam ono malo poznatih lica. Neki ljudi, ne znam ih, prilaze, ljube me, čestitaju, nešto pričaju. Odgovaram, zahvaljujem, smeškam se. Ćaskam sa njima i slušam ih ali ih ne čujem. Vidim da i Aleks radi to isto…

Večera u „Vuku”. Upoznajem lice srpskog izdavaštva i kulture za koje nisam bila sigurna da postoji. Slušam divne priče o DT. Kakav čovek! Duboko u sebi srećna sam i ponosna što smo dobile baš tu nagradu. 

Zašto ste nas odbili, pitam jer moram…Čujem priču u stilu ‘nismo mi vas odbili, nego…tako da…’

Žiri je nezavisan. Ne-za-vi-san, ponavlja. Za svaku knjigu koja je konkurisala zvali su, urgirali, tražili da pobedi…Samo za vašu niko me nije zvao, kaže glavni.

A šta bi bilo da jeste…