2009

Potrošismo i ovu 2009, čini mi se,  još brže nego prethodnu. Još 12 meseci skrckali smo tek tako, kao sitan kusur od nečega što je nekad izgledalo nesagledivo veliko. 

Sa već dovoljnom životnom kilometražom,  solidnim iskustvom u ćorsokacima i dosta dobrim poznavanjem prečica, u 2009. ušli  smo kao u oštru krivinu. Sa mislima punim loših vesti, iskrenim optimizmom hronično na rezervi i tek novopečenom veštinom da ne očekujemo, odmeravamo januar, znajući da se po jutru dan ne poznaje.

Za svaki slučaj, ćutimo.  Odavno se mirim sa istinama i svadjam sa lošim navikama.  Svojim, a po potrebi i tudjim. Godinu kojom su nam pretili sa raznih strana dočekujem  sa cinizmom i nonsalantnošcu.   Nije vreme za humor, mislim. Bar ne otvoreno. Ili tek sad jeste? Ne znam. Nikada neću postati čovek sa digitronom iz priče o malom princu. Nemoj ni ti, molim te.

U sobi je toplo. Beogradski vazduh miriše na sneg ovih dana. Magla i rani sumrak sakrivaju stvarnost, ostavljajući romantične obrise  i dosta prostora za maštu.  Volim maglu.

Zimi je nekako lakše poverovati u priče o sreći. “ Budimo srećni zbog onoga što imamo, a ne nesrećni zbog onog što nemamo.“ A i to ako stignemo. I ako se setimo pre nego što nas nešto podseti da smo bili srećni, a nismo ni znali.

Ma, znam. Ozbiljno. Ja sam užasno srećna. Hronično pod stresom, često ljuta i nezadovoljna, okupirana glupostima zbog kojih na to zaboravljam, ali srećna. Jesam. I bez magle.

…

The sun is the same in a relative way, but you’ re older…, kaže moj omiljeni filozof Roger Waters.

Zato sam život obojila u crveno i odlučila da živim u sadašnjosti…Gledamo omiljen film peti put i još malo ćutimo. I ponoć je već odavno prošla, vidiš. Odavno ne brojimo sve ono od čega smo odustali. Želim da pogledaš oko sebe i  razumeš koliko je dobra sadašnjost, baš ovakva. Ako smo dovoljno pošteni da priznamo. I ako se setimo da mislimo o tome, kao ja noćas.