Lost

…je još jedna stvar o kojoj nemam pojma. Mada, ne znam ja ni da napravim tortu. Ni da  šijem.  Ni da kačim zavese. Ni da francuski razgovaram. Nisam ja nikakav plavi zec.

I zato ne šijem, ne pravim torte, nemam zavese, ne idem međ’ Francuze. Al’ biznisom se, eto, bavim. Moram. I dobro mi ide, iako ga ne znam. Ha!

Moj posao je skroz čudan. Nije to ustvari nikakav biznis. Ili jeste. Ali to je neka druga priča. U zgradi ispred koje rastu lipe, danas jesi, sutra nisi. Danas ovako, sutra onako. Danas ceo dan bloguješ, sutra spavaš u ofisu, ako stigneš. I tako. Nije to loš posao. I volim ga i ne volim. Kad sam počela da radim, mislila sam da je to nešto mnogo važno. I veliko. I teško da ću ja tu uspeti da dotaknem zvezde, mislila sam. Onda sam se penjala mic po mic. Ali, što su zvezde bile bliže, sve mi je manje to bilo bitno. I da vas ne smaram sa tim. Ali samo da znate, nije ni trnje tako loše, kakvih zvezda ima.

Elem, dogodilo se, tako je slučaj hteo, nema tu mnogo moje zasluge, ali meni je svojevremeno zapao baš veeeeeeeliki, nazovimo ga stručno  - projekat. E sad, pošto je taj moj posao i ovakav i onakav, i ne možeš sve da radiš onako kako misliš da to treba da se radi, jer nekad dođe neko ko traži da se to uradi onako, a ne ovako kako treba, pa moraš da poslušaš. Onda sam taj posao više raduckala, nego radila. Veži konja gde ti gazda kaže, jel’?

I tako godinama. Niko nije znao da, osim u firmi ispred koje rastu lipe, ja to potajno radim na svoj način u svom potkrovlju. Samo odabrani su znali. I moj saučesnik u tome. Mislili smo da neko to treba da uradi na pravi način. I da se zna šta je stvarno bilo. Drugi su napravili famu oko svega. Ko god je mogao video je u tome sebe i nešto svoje što bi najradije gurnuo pod tepih. I kad se cela ta stvar završila, posle zilion peripetija kojih ne želim ni da se setim, mogu da kažem da smo uradili pravu stvar.

Želim da moje delo ugleda svetlost dana. Da svi čuju i vide. Zato moram da naučim biznis i radim stvari o kojima ne znam ništa. Gledam one brojke i slova. Čitam po 100 puta. Trudim se da shvatim. Onda nabacim osmeh broj 17. To je jedan ozbiljan biznis-osmeh. Glas spustim za oktavu. Da zvučim k’o prava. Priču već znam napamet jer to sanjam godinama. A i meni je uvek lako da pričam istinu. I tako među ajkule.

Ako ovo uspe, napraviću vam tortu.

Danas je opet neki kraj. Iako je u vrtlogu nekih sporednih priča i sudbina, iz kojih jedva uspeva da promoli nos, čitav dan iz misli joj ne izlazi svest o tome koliko je brzo prošla još jedna godina…kao i prethodna…

Kao da je juče u ovo vreme prošetala kejom i gledala u reku, pokušavajući da nađe taj sve manji i dalji ugao iz koga sve izgleda drugačije, smislenije. Oseća se često kao da joj je u mozak i u dušu ugrađen kompjuterski program. Neki parametri se tu menjaju sezonski, neki dnevno…i to je tako,  uvek. Ali nešto u tom programu možda treba da se apdejtuje. Dosta je.

Godinu dana kasnije, ista meta, isto odstojanje, isti osećaji praznine i gorčine na smenu…I onda je otišla na put, smišljen i planiran namerno da napravi rez između ovog i onog, pre i posle. Njeni mali trikovi i do savršenstva razrađene tehnike premošćavanja nepremostivih daljina…

Samo jedna kap kiše, suza, reč  - uvek nešto od toga zafali ili pretekne. Danas joj je opet pretekla jedna suza iz oka, nekoliko sa neba i zafalile su joj reči. Njoj koja sa rečima žonglira, pravi forhende i bekhende, asove i vinere. Da, njoj. Pred takvim igračem. Mrzi samu sebe što je pobegla bez borbe. Pobegla je ponovo, strčala niz stepenice kao bez duše, da što brže izađe iz te zgrade, iz te priče u kojoj nema glasa, sa te slike sa koje je izbrisana kao u fotošopu…

Brzim koracima vratila se u bezbednost ulice, buke,  mase nepoznatih ljudi, svog mikrokosmosa i misli izdresiranih, kontrolisanih i obuzdanih, preciznih i predvidivih kao i ono što je posle toga uradila, po zilioniti put, kako bi samoj sebi opravdala još jedan deja vu.

Gleda sebe, kako samoj sebi ide u susret sa drugog kraja ulice. Izviruje sa kraja drvoreda i vidi nju - sebe. Zna da sa kraja ulice pogled unazad daje mnogo bolju sliku.  Na toj slici nosi ogromne naočare za sunce. Skrivaju joj oči i misli. Ne vidi, ali sluti da je iza braon stakala siguran pogled koji ne luta. Nije zamućen suzom i ne odaje nijednu emociju. Pokazuje jasnu misao. Nju ništa ne lomi, ma nema šanse. Žuri jer ima cilj, a ne zato što beži. Ona je oprostila sebi, ne oprostila, izvinila se. Ide tamo gde je izabrala, putem koji je izabrala, kao i pogled na sebe iz suprotnog ugla i sliku pomalo iskrivljenu i lažnu.

Da, lažnu. Jedva da se ikad zapita šta dobro ima u istini ako ona tu istinu ne može ni da izgovori. I šta loše ima u laži ako je tom laži makar za mrvicu poštedela sebe. To je dobar ugao, da.

Podsetite je na to ako vam sledećeg juna kaže kako vreme brzo prolazi.

Bilo je feeeenomenalno!!!

Spisku svojih zasad neostvarenih želja mogla bih da dodam i Portugaliju. Da mogu da biram gde ću da putujem, ta zemlja bi bila moj izbor unazad skoro 30 godina.  A da me pitate zašto baš tamo - nemam pojma. Prosto imam neki osećaj da je ta zemlja nekako baš po mojoj meri. Ne znam zašto. Možda zbog onog petla.

Elem, za Portugaliju sam prvi put čula kada sam imala 7,8 godina. Tada je moj tata išao u Lisabon na duži službeni put. Činilo mi se da je čitavu večnost tamo ostao. Sve troje nas je zagrlio kad se vratio. Sećam se da smo Uroš i ja dugo otvarali kese sa poklonima i igrali se na podu, dok su tata i mama tiho razgovarali. Nas nije nimalo zanimalo o čemu pričaju, ali i posle mnogo godina pamtim poneku reč iz tog razgovora.

Vremenom sam, slažući svoje kockice, sklopila mozaik iz reči kojih sam se sećala. Pričao je o restoranu sa pogledom na pučinu Atlantskog okeana, o zalasku sunca, svetioniku koji je, osvetljen mesečinom, treperavo davao signale brodovima, o dobrom vinu koje je pio sa prijateljem čiji nadimak počinje slovom Ž  i jednoj odluci koja je te noći doneta…

Onda je usred priče odnekud izvukao keramičku figuricu petla, koja je mogla da stane u moju šaku. Pouzdano znam da petao nije bio veći od dečije šake, ali vratiću se posle na to. U osnovi, to je bio crn petao. Kresta mu je bila raskošna, crvena, a perje prošarano svim mogućim bojama. Kljun je bio kao pravi, a oči kao da su stvarno mogle da vide. Rep mu je takođe bio obojen divnim jakim bojama, a postolje, na kome je cela figurica stajala, bilo je crveno kao njegova kresta.

Tata je ustao i stavio petla na policu sa knjigama. Ne znam šta je tačno rekao i kojim je rečima to objasnio, ali se sećam da sam tog trenutka shvatila da je taj petao iz nekog razloga veoma, veoma važan. A bio je prelep. Divila sam se šarenilu boja i obliku koji je tako verno predstavljao pticu. Nisam mogla da odvojim pogled od njega.

Taj petao dugo je privlačio moju pažnju. Tata je rekao Urošu i meni da to nije igračka i da ne smemo da ga diramo jer može da se razbije. Zato sam često stajala ispred police i posmatrala petla, potpuno fascinirana. Strašno sam želela da mi bar na trenutak dozvole da se igram sa njim. Uopšte ne znam zašto nikad to nisam pitala tatu. Ali jednog dana, učinila sam to bez dozvole. Uzela sam petla najpažljivije što sam mogla. Na mom dlanu bio mi je još lepši nego na polici. Brzo sam ga vratila nazad. Prvu sledeću priliku kad sam bila sama kod kuće iskoristila sam da se opet krišom poigram sa petlom. I svaku sledeću.

Vreme je prolazilo a ja sam se igrala sa zabranjenom igračkom sve duže. Volela sam da pravim farmu od plastičnih životinja i lego kockica, a taj petao je bio kralj na farmi. Zamišljenu zemlju zvala sam Portugalija. Onda sam ispričala Urošu šta radim kad niko ne vidi, pa smo se igrali zajedno.

Jednom je neko zazvonio na vrata usred igre. Dobro pamtim strah da će moja tajna biti otkrivena. Skočila sam da vratim figuricu na mesto. Tu lego kocku na ivici tepiha nisam videla. Saplela se na nju i pala. Lepi petao ispao mi je iz ruke. Kao u usporenom filmu, mogla sam da ga vidim kako iz moje ruke leti kroz vazduh. Onda je zvuk lomljave odjeknuo stanom u kome se čula tišina.

Plakala sam više od tuge, nego od straha. Petao je bio polomljen na tri dela - glava, telo i postolje. Kada sam sva tri dela poređala jedan na drugi izgledao je kao da mu se ništa nije dogodilo, pa sam ga tako i ostavila na polici. Nikom nisam rekla šta sam uradila. Čekala sam da me neko otkrije.

Prošao je dan, dva i niko u kući nije dizao frku zbog slomljenog petla. Palo mi je na pamet da probam da ga zalepim super lepkom, iako sam znala da taj lepak ne smem da pipnem ni u snu. Nežno sam uhvatila krestu, kako bih prvo podigla glavu. Tada sam shvatila da petlić više nije polomljen. Sva tri dela bila su spojena linijama koje bi samo pravi krivac odmah prepoznao. Neko je, znači, video da je petao polomljen u zalepio ga. 

Odrastala sam ne znajući ko je zalepio petla i zašto me niko nije grdio zbog toga. U međuvremenu, igrala sam se sa njim tajno još neko vreme. Misterija se razrešila godinama kasnije, kada me igračke više nisu zanimale. Jednom sam brisala prašinu sa police za knjige. Pomakla sam petla i setila se kako sam kao dete zamišljala da je to kralj životinja u zemlji Portugaliji. Zagledala sam se u to šarenilo, pitajući se zašto je ta obična figurica, na kojoj su se boje prosto svađale, bila toliko posebna. Onda mi je nešto drugo potpuno skrenulo misli - mesta gde je petao zalepljen pod još nerazjašnjenim okolnostima nisu se primećivala. Pogledala sam pažljivije i tu me je čekalo novo iznenađenje -taj petao nije bio polomljen. Bio je to drugi petao. Lažnjak.

Dosije iks rešila sam istog popodneva. Tada sam pitala tatu da mi priča o petlu. Čula sam ne posebno zanimljivu priču o nekoj prodavnici suvenira u Lisabonu i nečemu što mi je ličilo na feng šui simboliku čuvanja dva petla na dva različita mesta. Dalje nisam slušala. Ne znam šta je rekao o drugom petlu. Na kraju mi je kazao da je on polomio prvog petla. Pao mu je na pod kada je hteo da uzme neku knjigu sa police. Polomio se na tri dela - glava, telo i postolje. Onda je on te krhotine bacio u đubre i na isto mesto stavio drugog petla. Nije se mnogo sekirao, jer mu je mama godinu dana pre toga priznala da joj je petao pao kad su premeštali policu i da ga je zalepila super lepkom.  

Gledala sam dvojnika u mojoj ruci. Kakav kič, pomislila sam, vraćajući figuricu na mesto koje je nekad pripadalo kralju jedne zamišljene zemlje. Pitala sam se šta li je još zalepljeno, obojeno, zamenjeno u mom svetu i šire.  

Iako sam odavno svesna snage kojom su razne zablude i iluzije uticale na moj život (i priključenija), Portugalija je ostala za mene zemlja Nedođija. I sve dok je tako, Petar Pan u meni ne miruje. Neki mudri ljudi kažu da je to dobro. 

Nekad tako pobegnem od svega.

Isključim slike i tonove. Gledam, a ne vidim. Ćutim. Puštam misli da promiču. Gledam film. Omnibus. Serija. Pratim misli kao epizode. Ideje, zaključci, ocene, procene. Da vidim gde će. Da saznam šta hoće.

Skoro da ih vidim u tišini. Lutaju. Sudaraju se. Bez početka, kraja, poente. Rikošetiraju mi u glavi. Eksplodiraju mi pred očima. Mislima pratim putanje. Uzdržavam se da ih ne usmerim. Ispratim ih negde gde nestanu. Same. Promenljive. Lažljive. Uplašene. Male. Velike.  Opasne. Preteće. Tužne. Glupe. Lepe. Ljute. Smešne. Mudre.

Liče na košnicu. Zuje u svom haosu. Propuštam iz kroz prste. Prosejavam kroz sito. Poričem. Odbacim. Neke malo usitnim. Promenim. Doteram. 

Druge prođu sve zamke i prepreke. Zadrže se . Ili ih ja zadržim. Držim se za njih. Traju godinama. Takvih je najmanje.  

Neke su baš loše. Pogubne. Ali tu su. Puštam ih, ali neće da odu. Teram ih, one me prate. Nekad im pobegnem. Drugi put me stignu. Pa me pregaze.

Ti imaš svoje ostrvo. Tvoji talasi udaraju u oštre stene. Nema plaže, nema luke na koju bi nešto, neko mogao da uplovi. Da bezbedno priđe. Da se zadrži. Tvoje bure te se ne tiču. One ne donose ništa.  

A ja imam masku od humora. Od priča sam stvorila zid. Strahom zazidala vrata. Od ljubavi napravila prozore.  

I tu, nekad, pobegnem od svega. Isključim druge slike i tonove. Gledam film. Onaj o ostrvu. Gledam ga od kada znam za sebe. Prekinem pred kraj. Plašim se šta će se desiti glavnom junaku. Da ne otkrijem ono što ne želim. Da ne saznam ono što me plaši. Da još malo žmurim i kad jasno vidim. Da sam znala šta će da se desi.

Jer nijedan čovek nije ostrvo. Sem možda tebe. 

….tek u jesen otkriju se boje krošanja…sve su iste u leto zeleno…

Moj drug Bora nije znao da čita do četvrtog razreda osnovne škole, od njega smo slušali da su Srbi ratovali u Africi, da je Karlo Veliki bio kralj Persije, da je vodonik latinski naziv za vodu, a na engleskom je mrtav ‘ladan izvalio: ’maj fadr iz militari fejs’…

Još se sećam mirisa lepka iz Anine sveske iz biologije, presovanih listova drveća i cveća sa ispisanim nazivima, fotogafija glavnih gradova kao sa razglednica u svesci iz geografije. Nepogrešivo je znala gde su na karti Bahrein i Sijera Leone, od kad do kad je vladao car Justinijan, razlikovala aorist i pluskvamperfekat, napamet vadila treći koren iz nečega… kao recitaciju nabrajala je po grupama hemijske elemente iz periodnog sistema i znala sve zakone termodinamike…

Steva je bio osrednji đak, ali rođen sportista. U prašini je ostavljao sve druge dečake u trci na 500 metara, dok mu u zgibovima i skakanju u dalj nije bilo ravnog ni među starijima…nisu ga zanimale žurke, provodi, ekskurzije…stalno je trenirao, takmičio se sam sa sobom…

Zlata je svirala klavir. Božanstveno. I danas kad čujem Šopena i Baha setim se nje. Komponovala je svake godine novu školsku himnu sa kojom je naš razred od petog do osmog razreda bio prvi na nekim takmičenjima. Svirala je napamet, bez gledanja u note ili dirke. Dok su njeni dugi prsti stvarali divne melodije, mimikom i obrvama davala nam je uputstva i svi smo zvučali kao jedan…

Bora je završio elektrotehnički fakultet, oženio se devojkom sa studija, sa kojom ima troje dece. Imaju svoju firmu i žive u Kanadi.  Malo šta me tako raduje nego kad ih sretnem, pa se prisetimo školskih dana.  Ana je sa 22 godine diplomirala na  PMF, posle čega je iz nepoznatih razloga pala u tešku depresiju i navukla se na drogu. Pre nekoliko godina srela sam je u gradu, samu, bledu i providnu. Nije me prepoznala, ja nju jesam.  O Stevi često čitam u novinama. Kažu da je ubio nekog čoveka. Traži ga Interpol. Zlatu znate i vi. Pod novim umetničkim imenom, izbila je u vrh turbo folk muzike, unovčivši svoj talenat za velike pare u ‘umetnosti’ koja je to znala da ceni i plati. Pitam se da li još ponekad svira Šopena, bar kad je sama.

Pre neki dan dobila sam jedan od onih mejlova sa filozofskom porukom. Postavljena su mi dva pitanja:

* Zamislite ženu koja ima osmoro dece, od kojih je troje gluvo, dvoje slepo, jedno maloumno, a ona ima sifilis. Da li biste joj savetovali da rodi i deveto dete?

* Izaberite svetskog lidera od tri moguća kandidata:

1.prvi je udružen sa korumpiranim političarima, odluke donosi isključivo posle saveta sa astrolozima, ima dve ljubavnice, puši kao Turčin i pije osam do 10 martinija na dan

2.drugi je dva puta izbacivan iz službe u kojoj je radio, do mraka popije litar viskija, na faksu je pušio travu, a do podneva ga je nemoguće dići iz kreveta.

3.treći je više puta odlikovan u ratu, vegetarijanac, ne pije, ne puši i nikad nije imao seks van braka.

I sad ja treba, naravno, da zdravorazumski odgovorim da ona žena ne bi trebalo više da rađa decu. Na to mi je iskočio odgovor - Čestitamo, upravo ste ubili Ludviga Van Betovena! Odmah sam pogledala odgovore na drugo pitanje. Prvi Ruzvelt, drugi Čerčil, treći Hitler…

Pa onda tako sednem, pa razmišljam. Da li išta zavisi od nas? Ako damo sve od sebe u nekim životno važnim momentima, znači li to da ćemo plodove svog rada i truda ubirati kasnije? U suprotnom, ako kao cvrčak iz basne leto svoga života provedemo gluvareći i dangubeći, nezainteresovani za svoju sudbinu, dok mravi oko nas padaju s nogu od rada, da li ćemo već iste zime doživeti tužan kraj?  Da li čak postoji verovatnoća da ako ovo, onda ono…ako ne ovo, onda nema posle…

Nisam imala tu dilemu kad sam sedela u klupi sa njih četvoro i ostalom bandom iz starog kraja. Za mene su stvari bile prilično jednostavne. Treba postaviti cilj i ići ka njemu. Međutim, kako smo rasli tako smo shvatali da život imaj svoj plan. Šta bude, biće, svidelo se to nama ili ne.  Desi se nešto nepredviđeno i pažljivo smišljen scenario krene nekim sasvim drugim tokom.  A naši snovi sruše se kao kula od karata.  Nema garancije, nema čak ni verovatnoće da određeni uzroci imaju predvidive posledice.  Shit happens.

U međuvremenu, ne propuštam da se redovno iznerviram zbog Bašuninog švrakopisa, minusa na tekućem, soka prosutog po čistoj posteljini, kiše koja pljušti uvek kad operem prozore i kad neki vozač sa manjkom adrenalina stane ispred mene na žuto, a ja čak ni ne žurim. Mislim, ko još staje na žuto?

Ne sećam se tačno odakle sam se vraćala, kada sam, ušavši u svoju zgradu, shvatila da je neko ispred broja sprata na kome živim, dodao broj 2. Zaboravio je da uz to doda i lift, ali šta sad da se radi. Prihvatih ja to, kao što ponekad znam da se pomirim sa stvarima na koje ne mogu da utičem, i krenuh hrabro gore, usput razmišljajući gde mi je pamet bila kad sam kupila stan na 24. spratu u zgradi bez lifta.

Stigoh nekako do 23. sprata, kada se predamnom ukaza nekakva svetlost. Da nisam umrla penjući se, shvatih kada sam posle odmorišta pogledala udesno i videla da su vrata mog stana širom otvorena. Međutim, stepenice su nestale. Od 23, 5. do 24. vode neke klimave merdevine od kanapa. Na čemu stoji moj čardak ni na nebu ni na zemlji nisam smela ni da pomislim. A one merdevine se ljuljaju na promaji. A ja se nasmrt plašim da visim u vazduhu. A sve je takoreći nadohvat ruke. Od moje lepe tvrđavice deli me ambis. Gledam, ne verujem. Pružam ruku da uhvatim onaj klimavi viseći most kojim moram da se uspentram. I nešto me povuče…

Padam, dugo…. Budim se na plaži, kao iz Hello nagradne igre. Kakav košmar, mislim i odmah se dosetim da je to sigurno zbog gepeka. Zbog onog što mi je u gepeku. Nisam ja kriva, majke mi. Ali od sinoć, ništa više neće biti kao pre. Kada sam učila da vozim sećam se da sam rekla instruktoru da, kad mi kola noću na otvorenom putu idu u susret, ne vidim ništa sem njegovih farova. On mi rekao da mi je to dovoljno. A šta ako mi istrči pešak? E, kaže on, onda je neki samoubica, pomozi čoveku. Sad tek shvatam na kakvu je pomoć mislio. Eto pomogoh, sad posle 15 godina uspešnog izbegavanja da učestvujem u ostvarenju takvih namera…

Celu noć sam bežala dok nisam stigla na more. Znam da na moru ništa neće krenuti po zlu. Ali moram dalje da vozim. Posle dremke na plaži, ulazim u more. Plivam neumorno do druge obale. Izlazim na plažu i vidim nemačkog turistu kako čita Spiegel ili tako nešto. Gde li sam, nemam pojma. Ne znam nemački, ali preko njegovog ramena čitam vest da policija traga za…nekako shvatam da i oni shvataju da ja nisam kriva. Idem da im kažem, sve ću da priznam…

Plivam nazad na svoju plažu, srećnija nego ikad. Sve će se razrešiti, imaću svoj život ponovo. Približavam se plaži i vidim da na njoj stoje svi moji prijatelji i gledaju prema meni. I. mi se osmehuje kao da mi poručuje da ništa ne brinem i da je ona sa mnom do kraja. A. se plaši da li ću izdržati poslednjih 50 metara i pita se zašto sam uopšte to veče izašla iz kuće. N1 me ozbiljno posmatra, znajući da još ništa nije gotovo i da sam u opasnosti. N2 već planira kako ćemo napraviti žurku kad sve ovo prođe, usput brinući što joj štikle upadaju u pesak. Vidim i nekoliko kolega kako se domunđavaju i telefoniraju. 

Iza sebe osećam prisustvo ajkule. Valjda nije gladna, nadam se, dok zamahujem poslednjim atomima snage.  Vidim i S. kako me slika dok se borim za život. I još neki dragi likovi…

Pogled unazad, dva reda nečeg belog i oštrog i …rez.

Skačem iz kreveta kao iz katapulta. Već je 10, a danas sam dežurna. Moram brzo na posao. Trčim bosa u kupatilo, papuče ne mogu da nađem. Žurim, nemam vremena da tražim omiljene farmerke. Stavljam kafu, ali nema struje. Mokra kosa, pa šta. Ispred frižidera nekakva bara od nečeg što se otopilo unutra. Bežim iz kuhinje, ali se na poslednjoj pločici okliznem. Padam tik ispred fotelje, uz jak bol u kolenu. Jedva ustajem i her Flick hodom trčim da zgrabim prvu stvar iz ormana. Samo želim da izađem iz kuće.

Izgledam najgore u životu. Mokru kosu vezujem u rep i stavljam kačket i naočare za sunce. U pekari usput kupujem dve nes kafe, sendvič i štrudlu sa makom. Uvlačim se u firmu u nadi da će i današnji kontakti između mene i spoljnog sveta biti telefonski ili elektronski. Otključavam ofis i to je trebalo da bude kraj košmara na javi.

Palim komp, skidam kačket, naočare, odvezujem kosu. Izuvam patiku sa noge koja me boli, primičem neku stolicu i tonem u svoju fotelju. Ispijam kafu čitajući neki post na wordpressu. Pa još jedan, pa još jedan. Daj, rekoh, da i ja nešto sklepam, dug je dan, smoriću se ovde. Danas su opet neki izbori, zaboraviće svi na mene u ovoj jazbini, ali treba odsedeti tu za svaki slučaj. Pišem kao luda. Uzimam onu štrudlu sa makom. Kad sam bila mala, mislila sam da ih prave od mlevenih mrava, ali nikad nisam imala dilemu jesti to ili ne. Stižu neki komentari, pa se smejem sama sa sobom, punih usta onih crnih mrvica.

Iznenada, otrvaraju se vrata ofisa. Moj kolega D, uvodi još trojicu naših zajedničkih kolega. Amer,  Englez i  Španac. ‘Hello’ prozboriše uglas. ‘Hello’, promumlah i ja, pokušavajući da snagom kirbija usisam sa zuba izdajničke tragove ždranja štrudle sa makom, dok su ona četvorica prilazila mom stolu. ‘This is my friend Lost. She is an expert for…’ poče moj kolega, dodeljujući mi zvanje koje smatram da ne stoji i koje bi me, kad bi bilo tačno, automatski stavilo na uslugu pomenutim kolegama, pretvarajući moj dan u još goru mizeriju.

Nisam mogla da oćutim, kao ni nikad pre u životu. ‘Well, actually, I am not..’ pokušavala sam da ga ispravim, usput tražeći reči na engleskom da uz što manje govorancije kažem nešto što bi značilo ‘ Fuck off, all of you’ samo na finjaka. Šta sam rekla, nemam pojma, jer me je u smišljanju teksta jako ometalo sinhronizovano buljenje četiri para očiju u moje zube. Eto, šta se desi kad hoću da pokažem zube. Mada mi se učinilo da je Španac skenirao i još ponešto sem mojih zuba, ali to mi se sigurno učinilo, pošto je zbog zuba odmah prešao na skeniranje mog radnog stola…

‘Ajde, Lost, ispetljavaj se iz ovoga, pomislih, sećajući se onih košmara od noćas, koji su nagoveštavali neku katastrofu. 

‘Would you like some …’ eh, kako se na engleskom kaže štrudla sa makom. Srećom, razumeše momci šta sam mislila, pa privukoše one kotrljajuće stolice mom stolu i podelismo bratski moju užinu. I svidelo im se. Posle sam im podelila orbit za bele zube. Onda je moj kolega D nekom telefonirao ko je mogao da im pomogne. A ja sam nastavila da blogiram sa vama i uživam u životu.  

Neki od vas, drugari, već znaju da kad viknem po blogu:’Rozo, spremaj kupus’ znači da sam ljuta. Još ako izvesnoj voluharici brzojavim da ćemo da zavijamo sarme, dileme nema. Magnetić za smirivanje uvek mi pomogne, ali pre toga zna da leti perje .Za one koji još nisu čuli ili nedajbože probali, specijalitet kuće zove se ‘bad guys’ sarme.  

Elem, sinoć, posle divnog dana provedenog u prirodi, došla sam u svoj sveže našminkani stan, očekujući da u njemu vidim ono što sam htela - zidove obojene u cigla narandžasto, osim jednog koji treba da bude karmin crven. Pošto plafon imam samo u predsoblju i kupatilu (sve ostalo je u drvetu (jer je stan u potkrovlju)), tražila sam da to bude belo.  

Tražila sam i da to bude urađeno lepo, pedantno, da sem zidova ništa drugo ne bude ofarbano, da mi nijedan zid ne bude srušen koliko god bio kriv, da preživi svaka od većeg broja mojih biljaka, kao i da mi veliko zidno ogledalo ne bude razbijeno.     

I prvi put od kada imam ikakvog iskustva sa majstorima urađeno je onako kako sam htela, tako da ‘bad guys’ sarme nisu na meniju. Moj stan izgleda kao nov! Boje su se uklopile još bolje nego što sam i pretpostavljala. Takva kombinacija uveseljava i stvara ambijent baš po mom ukusu. Sve je čisto i sveže, odiše prijatnom atmosferom i miriše na novo. Crveni zid je tako fenomenalan da ne mogu da odvojim pogled od njega. Uz to su se božanstveno uklopile slike, lampe, moja mala kućna džungla i detalji (koji su već jednom gadno nastradali kada je pre nekoliko meseci druga ekipa majstora divljala po mom kupatilu, čineći nešto nalik na renoviranje).

Bašunina soba zrači toplim tonovima. Kad vidi- ima da odlepi! Dobila je i fantastičan novi krevet u kome će biti mesta i kad neka drugarica prespava kod nje. Zbog divnih boja koje gledam ceo dan, zbog kojih sam vesela i relaksirana, skoro i da ne osećam da sam, što bi se reklo, crkla. Radilo je tri para ruku, kako bi se prašina izbacila iz mog toplog doma. Sada se sve blista, ali živa nisam od umora.

Ipak, morala sam da vam kažem da sam srećna jer je sve ispalo super i da se vraćam svojoj omiljenoj zanimaciji - blogiranju.

E, da - nije istina da mi majstor nije razbio ogledalo.

sećaš li se filma ‘Dan mrmota’?… ne?…dobro, nije šteta…znam, radi se, ne stiže se…sigurno znaš knjigu ‘100 godina samoće’…da, ali nije bitno…stvarno nije…ali tako mi izgleda…

ima 10 godina…sedi na zadnjem sedištu limuzine ‘ami 8′…kilometri pravog puta i dve duge bele linije…na kasetofonu sluša Claydermana…ona će svirati kao on…prsti su joj na kolenima…tipkaju zamišljene dirke…zamišlja da to ona svira…daleko ispred na putu spajaju se bele linije…sigurna je da negde u perspektivi postaju jedna jasna bela linija koja će joj pokazati siguran put…

ima 17 godina…pljušti majska kiša…mokra je do gole kože…uginuo joj je pas…ne može da se vrati kući…šeta sama po parku dok joj voda curi niz leđa…nema puta…nema linija…pešači kilometrima sporim koracima…plaši se da stane…čak ni M ne može da joj priđe…

ima 27 godina…stoji sama, naslonjena na vrata jedne male sobe…tiho svira klavir na radiju…sve je ružičasto, mirišljavo…toliko je savršeno…plaši se da treptajem oka, pokretom ruke, nečujnim korakom ne načini šum i poremeti čaroliju…ona je njena…zar je ona njena?…postoji li ovolika sreća… 

ima 33 godine i najbolji plan od kada postoje dobri planovi… ima snage dovoljno za atomsku bombu… sve što takne pretvara se uspeh… ima dva kofera nekih potrepština… 200,300 nekih knjiga… jednu malu džunglu…jednu malu kutiju sa nekim sitnicama…i jednu malu…

dobar plan zamalo da uspe…ispalo je da deset dugih prstiju bolje sviraju na kompjuterskoj tastaturi nego na dirkama od abonosa i slonovače…od Claydermana definitivno ima boljih, ali su francuska vozila najudobnija na svetu…suze manje peku ako plačeš na majskom pljusku i svaka tuga prođe…čarolija je tu i kad niko nije na straži, i kad zaspiš od umora i bdiš od straha, tu je i kad više ne liči na sebe i kad je ne prepoznaješ…ne postoji plan B za koji treba više od dva kofera i ne postoji mogućnost da to bude prekasno… a atomskih bombi ionako ima previše na svetu…jedna je baš skoro razorila jedan stari san… 

Idi. Ostani. 

Reci. Prećuti.

Izađi na tanak led. Igraj na sigurno.

Bori se. Beži.

Ne plaši se. Čuvaj se.

Blefiraj. Odustani. 

Oslobodi. Ukroti. 

Izađi. Sakrij se. 

Kaži. Poslušaj. 

Biraj. Čekaj da te izaberu. 

Leti. Marširaj. 

Menjaj. Prihvataj. 

Voli. Razumi.

Živi… ili nemoj.