I ništa od vatrometa

Dakle, što ja umem da se zeznem, u tome sam neprevazidjena! I uvek posle kažem sebi da neću više nikad majke mi…al’ ispadne tako tek do prve prilike.

Tako i preksinoć. Trebalo je to da bude jedno sasvim lepo čekanje nove godine. Ništa posebno, samo sedeljka kod starih prijatelja koje dugo nisam videla, da se ispričamo i proveselimo, a deca da se izdivljaju ili već šta im drago. A, verujte mi, na nekim parastosima sam se provela bolje.

Negde oko tri popodne sam isfenirala kosu. I baš kad je krenuo onaj karambol sa neba, setih se da nismo kupili prskalice, vatromete, šarene kape i ostali kičeraj na koji se Bašuna i ja ložimo najstrašnije. Kačketić na glavu, pa trk do prvog uličnog prodavca petardi i ostale pirotehnike. Nisam odmakla ni do drugog ćoška, gde obično obitava jedan takav ulični prodavac, kad od njega ni traga, što je i razumljivo jer kiša pljušti kao da nije padala 100 godina.

Teškom mukom sređena kosa počela je da mi poprima izgled sveže okupane ,ali neošišane pudle, ali moral mi je još bio na visini, pa sam, verujući da ću prskalice naći negde u kraju, nastavila dalje.

I završih u centru, gde sam, naravno, osim prskalica kupila zilion i jednu glupost, mikroskop za Bašunu, gomilu pirotehnike, šarenih kapica i buket mimoza.

Sa očajnom frizurom, potpuno mokra, ali užasno vesela, uletela sam u kuću, gde je gdjica Bašuna, u kimonu sa crvenim pojasom, sa starim naočarama (?) , nacrtanim brkovima i u mojim čizmama (??) izvodila predstavu za dve drugarice, čije je oduševljenje ovim  performansom bilo i više nego očito. Kad sam izvadila mikroskop, usledio je euforični vrisak i naše malo slavlje moglo je da počne…

Po dogovoru, u 9 je trebalo da budemo kod gorepomenutih prijatelja, pa sam proglasila fajront i dala se u pripreme za izlazak. Sa špicastim kapama na glavama, balonima, prskalicama, poklonima i svim potrebnim rekvizitima u rukama stižemo u loše osvetljen stan iz koga sam još na hodniku osetila neku kao…hladovinu.

Iako smo verovatno izgledale kao putujući cirkus, staviše nas za sto u sobi u kojoj čak ni muzike nije bilo. Neko depresivno društvo, njih četvoro, petoro, za koje mi je u telefonskom dogovoru rečeno da će da odu pre nego što mi dođemo, posmatralo je nas dve kao da nismo normalne. Odmah sam skinula šarenu kapu i ozareni osmeh i, šta ću,  počela da se ponašam kao za okruglim stolom. Dve žene u crnom, kose skupljene u punđe nešto su tiho razgovarale, zabrinuto odmahujući glavama. Glasove sam im čula kada je jedna od njih dreknula svom sinu da mora da jede neke vrganje ili ništa od deda mraza, dok je druga govorila drugom klincu da ne skače jer može tako da se oznoji. Njihovi muževi su pričali prvo o razlici između julijanskog i gregorijanskog kalendara, pa o nenajavljenoj inflaciji, a onda su prešli na reformu sudstva, u pokušaju da i mene uključe u dijalog.

Bilo mi je to najdužih sat vremena još od kada sam pre dve godine išla u bioskop sa A. da gledamo neku ljigu. E, onda su krenuli da odlaze. To je tek bilo strašno. Ljudi su od onih koji u kaputima stoje po pola sata u predsoblju, jer su se baš tada setili da imaju još nešto da vam ispričaju, a tiče se naravno Tadićevog novogodišnjeg govora, makroekonomske politike i farmaceutske mafije, koja nam za sledeću sezonu priprema, valjda,  mravlji grip. A ovi moji, naravno, cupkaju pored njih, otvaraju, pa zatvaraju vrata, pokušavajući da skrate priču, ali im to ne uspeva, jer je jedan od klinaca rekao da mu se piški, a drugi da je gladan.

Ja sam se za to vreme u dečijoj sobi igrala sa dva morska praseta, Lolekom i Bolekom.  U nekom trenutku, odoše oni nekako. U mračnoj sobi ostadosmo ti moji prijatelji,  sada već užasno smoreni, i ja. Svi moji pokušaji da ispričam nešto smešno, propali su. Kad sam pitala za muziku, rekli su da je crkla. Vrhunac je bio kada su počeli da se svađaju…

U 20 minuta do ponoći on je izašao iz stana, rekavši da mora negde da stigne, a neće da mu neka bomba padne na glavu kad otkuca 12, a ona je bila na ivici nervnog sloma. U sledećem trenutku, Bašuna je, posle svađe sa drugaricom, ljutito izašla iz kupatila, našminkana crvenim karminom, dok je njena drugarica zaključala vrata za sobom, urlajući nešto odande. Ja sam tražila daljinski od televizora svuda po kući, dok je moja drugarica pregovarala sa ćerkom ne bi li ova u 2009. izašla iz kupatila .

U ponoć, Bašuna i ja smo stajale same u spavaćoj sobi, dok su zvuci neke kompjuterske igrice bile sve od novogodišnje atmosfere. Zagrlile smo se i izljubile, uputivši jedna drugoj pogled pokislog kokeršpanijela. Mislim da je ona poljubila i Loleka. Tek kasnije kod kuće shvatila sam da mi je desni obraz potpuno umazan od karmina. Za Loleka ne znam da li je išta shvatio.

U trenutku kada sam konačno našla daljinski, one dve su još pregovarale svaka sa svoje strane kupatilskih vrata, dok je Bašuna muljala Loleka po rukama. Sela sam u fotelju, dolila vino i gledala ”Kabare” na drugom kanalu…

Vadeći se na to da ja ne smem više da pijem da ne bih osvanula u zatvoru, da me noge otkidaju u štiklama, da je Bašuna živa zaspala i da ujutro rano ustajemo, nešto posle dva krenusmo kući. U kolima smo odvrnule muziku do daske i obišle krug po gradu. 

Sva ona pirotehnika mi je ostala u torbi za 13. januar. E to će da bude žurka…