I nikom ništa

Stidim se:

 1. što živim u zemlji u kojoj se na nasilje uvek gledalo blagonaklono, sa razumevanjem, pa čak i sa simpatijama. Nasilje je odavno manir do te mere nekažnjiv da je skoro prihvatljiv. Primera ima i previše. Veoma malo se činilo da se taj imidž promeni. Da li je iko odgovarao zbog nasilja na ulicama i razbijanja Beograda na demonstracijama zbog proglašenja nezavisnosti Kosova, osim one dve nesretne plavuše? Da li se tada znalo ko stoji iza paljenja ambasada i ostalog divljanja? Naravno. I nikom ništa. 

2. što su bes i nezadovoljstvo omladine zloupotrebili političari za razvijanje mržnje koja traži žrtvu, nebitno da li je to Francuz, homoseksualac, navijač Tuluza ili bilo ko ko je po bilo čemu iole drugačiji. Iza huligana koji su ubili Brisa Tatona stoje krugovi kojima je u finansijskom interesu mržnja premu svemu evropskom. Njih finansiraju oni čiji je interes da održe tajkunske i monopolske pozicije. 

3.što se, uporedo sa osudama i izjavama saučešća, mogu čuti i pokušaji pravdanja ove tragedije time što Francuzima neko možda nije oprostio NATO bombardovanje i politiku prema Kosovu, pa se bes naroda možda i može shvatiti. Tako je svojevremeno bilo razumevanja za “crvene beretke“ koje pod blokadom drže autoput u svojim unirormama i sa hamerima i zoljama, jer i lekari protestuju u belim mantilima. Kasnije je ubijen premijer, pa je i taj zločin osuđen prikladnim saopštenjem iz koga se licemerje prosto smejalo u lice.  Za neke je u redu i potpuno je demokratski zviždati Marseljezi. Za njih je u redu i ubijati Francuze, Australijance, Libijce…

4. što sve ovo svi znaju i – nikom ništa. Stvar će se eventualno prelomiti na šačici huligana, navijača, kojoj će sud već naći gomilu olakšavajućih okolnosti i ponekom pooštrenom kaznom, koja će verovatno ostati mrtvo slovo na papiru. I  do sada smo imali zakone koji zabranjuju nasilje, pa ih nisu primenjivali. Plašim se da će oni koji su sve ovo naredili i ovog puta proći bez kazne.