Holandija

                                                              Svidela mi se još iz aviona. Zemlja vetrenjača, kanala, zelenih pašnjaka, lala i klompi… Sve je sređeno, od fasada uzanih crvenkastih kuća sa belim prozorima, do svake žardinjere u predgrađu. Zemlja komunalnog raja, u kojoj je sve funkcioniše. Baš sve.

Holanđani su neobično tih narod. Posle dva, tri dana primetila sam kako je tamo svuda – tišina. Govore tiho i ne smeju se često. Ni muzika se ne čuje. Prisećam se letovanja na Zakintosu, kada nam je vodič pričao o Holanđanima-transformersima koji divljaju po grčkim letovalištima, jer ne mogu kod kuće.

Ulicama idu uglavnom sami, ozbiljnog izraza lica. Mi se krećemo u grupama od po najmanje petoro, prepričavamo anegdote, dovikujemo jedni drugima ‘vidi ovo, vidi ono’ i slikamo se na svakom mostu. Ako im se obratimo za pomoć, ljubazno će nam odgovoriti. Kad kažemo da smo iz Srbije, otme im se karakteristično ‘ohhh’ , koje mislim da im znači: ‘To sve objašnjava’.

U razgovoru sa jednom Holanđankom čula sam da su oni samo naizgled hladni i nezainteresovani, a ustvari  su zabrinuti što u sopstvenoj zemlji postaju manjina pod navalom došljaka pretežno sa Istoka. Ta zemlja je multinacionalna više nego što nekima prija.

Za prevoz koriste bicikle, često oldtajmere, od kojih neki imaju dodatke za prtljag, decu ili za pse. Videla sam ženu koja je na jednom biciklu vozila četvoro male dece. Svuda postoje obeležene crvene staze. Voze prilično žustro za pokazani temperament i iznenađujuće su neprijatni ako im se nađete na putu.

Prozori na karakterističnim uzanim kućama, građenim tako u nedostatku placeva, nemaju zavese. Uživala sam da noću, dok se vozim tramvajem, krišom virim u domove elitnog Sheveningena. U poslednjih 15 godina, od kada su iznad svega radoznali Balkanci zbog svojih nesreća pohrlili u tu zemlju, poneki Holanđani su uveli zavese kao deo obaveznog kućnog enterijera. Naročito oni koji žive u prizemlju.

U Hagu sve radi do 5, sem četvrtkom, kad je dan za šoping.  A Hag je, verujte, raj za šoping. Cene hrane su slične kao i kod nas. Kafići i restorani su dosta skuplji, ali je zato izbor fantastičan.

Drugo veče provodimo u grčkom restoranu, gde smo jeli jedan od najboljih girosa ikada. Troje Grka pričaju nam o dutch načinu života, poslednjih 20 godina. Jebeš pare. Dosta im svega. Hoće kući. Sedimo svi napolju iako je prilično sveže, jer unutra ne sme da se puši, a svi puše sem mene. Jedan od njih odigrao je prvi sirtaki u životu sa mojom koleginicom. Holanđani koji su tu scenu videli nisu znali o čemu se radi. Restoran nikada nije bio otvoren tako dugo, kao te noći, kažu. 

U ovo vreme godine, tamo je dan do 10, tako da smo vreme često provodili na plaži u Sheveningenu. Severno more je lepše nego što se priča, a tome dosta doprinosi činjenica da smo imali neverovatnu sreću sa vremenom u ovoj, inače, kišnoj zemlji. 

Pres kartica nikad mi se nije više isplatila jer smo u muzeje ulazili za džabe, što je tamo popriličan izdatak. Posetili smo Maduradam, muzej minijatura, odnosno – Holandija u malom. Bila sam oči u oči sa Vermerovom  ’Devojkom sa bisernom minđušom’, Rembrantovim ‘Časom anatomije’…

Nažalost, za Rijks u Amsterdamu nije bilo vremena. Za razliku od mirnog Haga, ovaj grad živi punim plućima. Pratimo reku turista i mislimo kako nismo kročili na zanimljivije mesto od ovog. Između vožnje brodom po kanalima i posete muzeju Madam Tiso, izabrasmo naravno, to prvo. U povratku smo poljubili vrata na kućama Rembranta i Ane Frank.

Ulica crvenih fenjera, ili bolje reći čitava istoimena četvrt, zato radi bez prestanka. Kao lutke u izlogu, kroz staklo nam se smeše devojke obučene u čipkasti ili sado-mazo donji veš. U kabinama veličine dva sa dva jedini inventar je uzani krevet i lavabo. Neke prostitutke su neverovatno mlade. Neke su, što se i vidi, baš iskusne. Dozivaju mušterije. Ona kojoj se posreći, navlači zavesu svog akvarijuma i pali crvenu neonku. Fotografisanje je najstrože zabranjeno, a pravila se u ovoj zemlji poštuju.  

Sedamo u rustičan kafić sa pogledom na veoma lepu zgradu Železničke stanice Amsterdam. Za stolom do nas, džoint kruži kroz ruke četiri drugarice. One se smeju glasno, skoro kao mi.

U povratku, greškom sedamo u prvu klasu voza, umesto u drugu koju smo platili. Ljubazni kontrolor nam pokazuje veliki broj jedan ispisan sa svih strana vagona, a zatim dvojku na našim kartama. ‘Oh, sorry, we are from Slovenia’, odgovara duhovita koleginica, što je veoma nasmejalo ovog čoveka.

Srednjovekovni gradić Delft deluje nadrealno. Svi ti kanali, mostići i kućice izgledaju kao kulise za film. Za 15 minuta vožnje – potpuni kontrast. Vozom stižemo u Roterdam, koji mi se najmanje svideo od svih holandskih gradova. Tako zamišljam atmosferu u Bruklinu. Gvožđe, staklo, dizalice, gradilišta, đubre… Najveća luka na svetu izgleda stvarno impozantno. Šetamo širokom alejom sa desetinama zastava svih zemalja. Srpsku jedva nalazimo među državama trećeg sveta. Slikamo se pod njom za uspomenu.

Tribunal je posebna priča koju ovog puta namerno preskačem. Rešetali smo ih pitanjima danima i – ništa. Oni imaju tapiju na istinu i istrenirane odgovore. A mi možemo samo da se slikamo sa našim argumentima, a i to samo ako pređemo ulicu, jer nema slikanja u blizini ulaza u sud. Slažem se sa jednim kolegom u jednom – to je bilo najgore rešenje za naš slučaj. Sa izuzetkom svih ostalih.

Van Lost

Dragi svi,

Pre nego što krenem, moram da vam se javim da ne pomislite da mi se desilo ONO (bez DSZ). Idem na put i neću biti tu sedam dana. Tako da ne brinete i ne šaljete mandarine. Za sada. Ako se do sledeće nedelje ne oglasim, šaljite alfa tim.

Idem na seminar. Sram vas bilo, znam šta ste sad pomislili. Ali neka ste, dabogda vam se ostvarilo. Jer, ko zna kako ovo može da se završi po mene. Putujem na more. Severno. Treba da obidjem onaj sud. Tom sudu treba pranje i spolja i iznutra. Ni sav calgonit ovog sveta ne bi mu pomogao, ali nije to sad važno. Taj sud ima ono istureno odeljenje, takozvanu pritvorsku jedinicu, na obali mora, na mestu poznatom i kao severni San Trope. Zatvor sa pet zvezdica.

Pored  već dovoljno napornog zadatka koji podrazumeva slušanje seminara, moja tajna misija je reportaža upravo sa tog mesta. To treba da radim undercover. I zato psssst. Znate,  ja teške zadatke izvršavam odmah, a za nemoguće mi treba malo vremena. Ra-zumem. Ma, da.

Međutim, bojim se da je tu reportažu moguće napraviti samo na jedan način. A ja nisam ni major, a kamoli general, tako da… nemam akreditaciju. A i čula sam da hrana tamo jako goji. I zato otkazujem poslušnost – čim se vratim.

Ceo dan sam danas, zapravo juče, skitala-gledala tenis-telefonirala-noćila u muzejima, tako da me sada umesto dva sata spavanja, čeka dva sata pakovanja. Jer u 5 i nešto moram da krenem. 

A sada je toliko kasno da je već…rano. Mrzim rastanke i zato odoh dok se ne rasplačem. Pišem kad stignem. Donosim klompe, lale, vetrenjače, suncokrete, amstel, smešne pilule za lilule, one čudne cigarete, ko šta voli…

A vi za to vreme spremite spisak za reunion sa predlozima kada bi to moglo da bude.

I držite mi palčeve da bude dobar se…minar.

Van Lost

Lost K.

  Malo, malo pa Lost ide na sud. Časna reč, to mi je k’o druga kuća. Otkad znam za sebe, mene tamo zovu - što da svedočim, što zato što me tuži neka budala, što zbog neke greške, a bogami umem i ja da presavijem tabak.

Jednom sam kao mlađani novinar išla na sud da pratim suđenje nekoj proročici-transvestitu  što je ojadilo silan neki nesrećan narod. Pa sam na hodniku prišla transvestitovom šatro-mužu da mu postavim dva, tri čisto novinarska pitanjca. Vide to onaj grmalj od transvestita, pa se obruši na mene (tada) nejaku. Skočiše tu stražari i dvojica mojih hrabrih kolega. Bilo je par ćuški i teških reči, al’ obrni-okreni ono čudo me dokači po licu, ostavivši mi vidljiv trag svojih zeleno namazanih kandži po obrazu.  Posle je u nekim bljak-novinama pretilo i tvrdilo da će opet da me bije. Skočiše tada razni unsevi i nunsevi, pa i moja tadašnja firma i tužismo transvestita. I dobi to čudo tri meseca zatvora.  Posle je bio problem u koji deo zatvora da ga zaključaju – muški ili ženski. Našao se vrli psihijatar koji je dosta povoljno ogolio ličnost transvestita kao potencijalno suicidnu u klaustrofobičnim uslovima. A vrli Vrhovni sud kaznu je preinačio na uslovnu.

Drugi put je nova vlast krenula da raskrinkava montirane afere iz 90-tih i raščišćava sa starim kompromitovanim i korumpiranim kadrovima. Ministar je dao spisak od 118 sudija iz čitave nam zemlje. Sudije su to zvale listom za odstrel, a ministar  - spiskom za lustraciju.  Elem, kako god se zvala, ta je lista dostavljena medijima, ali je samo moja novina u tekstu čiji sam bila autor objavila imena svih 118 ljudi, jer  drugi nisu imali prostora. Među 118-oro žigosanih našao se i jedan sudija, koji je, nećete verovati tužio mene za klevetu. Samo on, među 118 prokazanih. Kaže da ja tvrdim da je on poništavao tužbe opozicije za lažiranje lokalnih izbora i pritvarao Otporaše. Ne ministar, nego ja! Iz ko zna kakve podmukle namere!  Tražio mi neke ogromne pare. Srećom, sudija kome je zapao moj slučaj odbacio je tužbu sa obrazloženjem, otprilike, da tako malo Perica zamišlja tužbu za klevetu.

Treći put sam nekim kanalima došla do neobične priče iz okoline Obrenovca, gde je devojka bila optužena za trovanje babe.  Obrenovačka Lukrecija sipala je živu sodu u vodu koju je koristila za pripremanje hrane za baku, kako bi ova umrla i ostavila joj stan i nekakvu uštedjevinu. Babu su jedva spasli lekari, a u kući su našli živu sodu. Tako je propao horor plan ali je horor priča ekskluzivno došapnuta meni. Pod optužbom da sam joj uništila život, da je zbog mene i mog teksta izgubila posao u poslastičarnici, da je ostavio dečko, razbaštinila je baba, nađoh se ja opet na sudu. Tražila je odštetu, plus da ja odgovaram krivično. I tu sam bila oslobođena, ali sam dve godine odlazila na ročišta da dokazujem i dokumentujem svaku reč iz teksta.

Bila sam tužena i kao autor serije tekstova o korumpiranom  pravosuđu u jednom gradiću u kome je majci grubim kršenjem zakona, otac, lokalni moćnik, oduzeo dete. Posle pet godina, stvar je završena vraćanjem deteta majci i nadoknađivanjem sudskih troškova neosnovano tuženoj mojoj malenkosti.

Jednom sam bila svedok da je izvesni osvedočeni demokarata i borac za istinu u sudnici zapretio mom kolegi koji mu je sa usana pročitao pretnju “Jebaćutimater“. Drugi put sam svedočila u privatnoj parnici koju je jedan ludak vodio protiv moje porodice, tvrdeći da smo mu svi mi ‘’smanjili ‘osunčanost“ još u onom velikom stanu, još u vreme kad smo svi živeli zajedno. Tada je pred sudom izvedena predstava slična času geografije iz Nušićeve Autobiografije. U  izvođenju Lost&familly sudija je gledao kojim pravcem se sunce kreće po nebeskom svodu, od istoka ka zapadu, dok mu rastinje sa naše terase zaklanja ili ne zaklanja put…To je bio cirkus.  

Da je problem možda i genetske prirode svedoči i sledeći slučaj u kome sam svedočila u još jednoj porodičnoj “pravnoj stvari“. Gerontološka sestra na volšeban način postala je vlasnik stana u kome je živela izvesna naša baba-tetka. Pošto to tako ne može po zakonu, pokrenut je spor. Išla sam da svedočim da je baba-tetka čitavih 88 godina bila u ljubavi sa svima nama, sve dok nije slomila kuk, pala u milost i nemilost gerontološkoj sestri na koju je prepisala svu pokretnu i nepokretnu imovinu, a zatim umrla. I sve to za šest meseci. Taj spor još traje, ali obavestiću vas o ishodu.

Elem, jutros zvoni neko na vrata. Momak drži plavu kovertu, koju znam k’o zlu paru. “Šta je sad?“, pitam. Kaže “Hoćete da potpišete?“. Potpisujem, besna, mada umem ja i da ne potpišem, kad sam baš puno besna. Otvaram i čitam:

“Opštinski sud u Užicu, rešavajući slučaj okrivljene Lost, našao je da nema dokaza da je okrivljena počinila prekršaj iz člana 234…Zakona o bezbednosti saobraćaja i da se 23. avgusta 2008. godine u selu Gorjani kod Užica, upravljajući motornim vozilom marke “reno“ kretala brzinom od 105 kilometara na čas na delu puta gde je ograničenje 60 km/h. Tužba se odbija.

U obrazloženju se citira moja u pisanoj formi dostavljena odbrana, da je čitava kolona vozila, na mestu gde je bila isprekidana linija, preticala izvesno sporo vozilo, da me je u povratku u desnu traku obišlo vozilo koje je bilo iza mene, ali je policajac, čiji zapisnik nisam htela da potpišem, zaustavio samo mene, iako je onaj iza išao bar 130, jer me u suprotnom ne bi mogao obići. Nakitila sam ja tu i kako iskreno sumnjam da moja francuska lađa može dostići inkriminisanu brzinu (šatro ne može)  i da je sigurno izmerena brzina nekog drugog vozila. I slagala sam još da sam išla u posetu (nepostojećim) zemljacima u Užice. I rekla da je sa mnom u kolima bila 10 godina stara Bašuna (što je jedino bila istina) , što me čini posebno opreznom u vožnji. I da nikad nisam kažnjavana, ni krivično, ni prekršajno, ni mandatno (takođe istina).  A i čitavo to zaustavljanje na mene je delovalo vaspitno-popravno, pa do Zlatibora nisam prešla 70.

Eto tako. Opet sam pobedila sistem koji se baš okomio na mene. Ako me sreća u ovoj praktičnoj veštini ikada napusti, znajte da volim mandarine i kačkavalj, a toga nema u bajbokani. Volim i jagode, ali izgnječiće ih oni divljaci na pretresu. Ne pušim, nemojte mi donositi cigarete. Ako propušim, javljam. Može neka flaša vina. I prošvercujte mi mobilni, to danas ima svaki zatvorenik koji drži do sebe.

U iščekivanju novog plavog koverta, sve vas pozdravljam. Vaša Lost.