Prag

Jedna od malobrojnih prednosti bavljenja zanatom ‘’sedme sile“ su takozvani seminari. Organizatori seminara su po pravilu nevladine organizacije koje svoje raskošne budžete pune, prazne i pravdaju finanisranjem odlazaka novinara i  na raznorazne edukacije, regionalne saradnje, poboljšanja odnosa i širenjem mreže kontakata. Seminari su manje-više svi na istu foru, a najbolja stvar je to što se održavaju u udaljenim gradovima, verovatno zato što su organizatori svesni da bi većina učesnika pobegla posle prve pauze za kafu.

Na seminarima nekolicina ljudi jako dobro zaradi. Nepristojno dobro. Mi ostali budemo užasno srećni što ćemo provesti tri, četiri dana u nekom lepom gradu, u fantastičnom hotelu, sa all inclusive uslugom. Ovi što zarade mnogo, obično drže jako dosadne govore, shvatajući seminar, same sebe i sve nas zajedno kao šansu da se stvari promene. Mi što jedva napabirčimo tri, četiri dnevnice, odradimo svoje referate, zatim dremamo za okruglim stolom, šaljemo kući MMS-ove i poruke iz roaminga i uglavnom planiramo skitnju za ostatak dana. Ovi što dobijaju četvorocifrene honorare idu na spavanje u 11, kako bi ujutro bili orni i čili. Mi se u to vreme vraćamo iz šopinga, noseći pune kese suvenira, pa se što brže možemo spremamo za noćni život. Ovi prvi pričaju o temama sa seminara čak i za doručkom koji većina nas prespava, čak i na aerodromu u povratku, dok mi ostali prepričavamo anegdote iz kafana, trčimo kroz fri šopove i ko ne zna ne bi nikada pogodio da smo za četiri dana spavali jedva devet sati.

Tako sam i ja provela četiri dana u Pragu. Ex Jugoslavija u malom, nas 20-tak raspravljasmo na engleskom o medijskoj sceni u regionu. Što baš tamo i što baš na engleskom, kill me if I know. Grupu su činili novinari, sudije, advokati, jedan profesor međunarodnog prava i jedan američki ekspert za public affairs. I ovoga puta svi novinari su za sebe smatrali da su vrhunski profesionalci, majstori stila i oličenja pismenosti, odmerenosti, a o obaveštenosti i kompetentnosti da i ne govorimo. Nijedan prispeli sudija nije korumpiran, niti se uopšte u njegovom prisustvu ta reč sme vezivati za branšu bez konkretnih, direktnih i neoborivih dokaza. A advokati, bar ovi što su došli na seminar, sve su sami doajeni struke, to su pošteni advokati koji brane ljude, a ne njihove zločine i nisu oni nikakvi mafijaški konsiljeri. Profesor je održao još jednom svoje copy-paste predavanje, sa istim anegdotama kao i pre godinu dana na jednom drugom mestu. A onaj USA ekspert, čak simpa lik, naravno, ne odobrava bombardovanje Srbije, niti bombardovanje uopšte, posebno ne zgrade gde rade novinari, for God’s sake. Ali nisu nas bombardovali Ameri, nego NATO. Rumuni i ostali, valjda. A i ovi naši su znali šta će da se dogodi. Njemu je baš žao, ali  Ameri su skroz friendly, iako mi to možda ne razumemo. Ma, važi. 

Elem, ne moram da odem na seminar da bih znala šta su problemi medija kod nas, ali nimalo mi ne smeta da, ako treba,  potegnem daleko da bih to ponovo čula i rekla šta mislim. I da, kad već pričamo o tome,  po stoti put kažem, praveći se da oni ne znaju, da je besmisleno obučavati novinare o važnosti izbalanisranog pristupa i nužnosti regionalne saradnje o ’senzitivnim temama’… To je priča za urednike koji nikad nemaju vremena za seminare. A urednici vole da budu političari. A i suviše su sujetni da bi to slušali. Ali ja volim da putujem i dosta dobro podnosim kritiku medijske scene. I svakom lepo.

Htedoh ustvari da kažem da se novinari sa ex JU prostora svaki put provedu fantastično, gde god se sreli. Dok se u vili iz 18. veka raspravljalo o saradnji na nivou institucija, mi smo se sprijateljili lako uz češko pivo, vino, ko šta voli…Razmenili su se telefoni, e-mail adrese… Ljubimo se i grlimo po aerodromima, držeći fascikle sa naučnim studijama o tome kako da prevaziđemo razne prepreke i ne podlegnemo pritiscima na putu do objektivnijeg informisanja…. Naša saradnja je, čini se,  sasvim dobra sve dok se u nju ne umešaju institucije. Ne znam samo da li je to medijska ili neka druga saradnja…Još jednom sam upoznala ljude koje bih volela da vidim ponovo, kod nas, kod njih, u Pragu, gde god. Pevali smo sevdalinke u centru Praga do 3 noću. Posle sam u svojoj sobi gledala film sa Clintom Eastwoodom…prošlo je dosta dok nisam primetila da je sinhronizovan na češki…

Papazjanija

Najmudrija osoba koju znam rekla bi mi: ‘Napiši to. Sve stavi na papir, baš sve. Videćeš da će odgovori biti u tim redovima’.

A ja ipak kad god nemam jasnu predstavu o svojim mislima, ne pišem. Ne znam najjasnije šta je ono što me uznemirava u ovoj priči, a niko nije dužan da čita po principu ‘ko razume, shvatiće’. Čekam da se poenta sama ispiše prvo u mojim mislima. Profesionalno sam deformisana u smislu da, ako već pišem, onda treba i slepom da bude jasno ono što sam htela da kažem. Kakva je svrha da bilo gde istresem papazjanične misli koje su mi sada u glavi? Ja bih rekla – nikakva. Ali, srećom, nisam ja najmudrija osoba koju poznajem. Normalno da nisam. Evo i zašto:

Ukratko, osnovna razlika između mene i, nazvaću ih tako, nekih od NJIH je u tri stvari. Tri stvari koje ja ne umem, a u čemu ONI briljiraju. Prvo, ne razmišljam globalno kada god mi je potrebno opravdanje i izgovor. Drugo, ne umem da kukam na sav glas ne bi li svi drugi slušali mene i ne bih li prikupila bar malo bar deklarativne podrške. Treće, malo toga shvatam stvarno ozbiljno, uključujući i raznorazne ‘probleme’. A naročito strahove.

Ipak, plašim se da u štiklama prođem kroz špalir pogleda. Plašim se i bubašvabe u spavaćoj sobi, kao i mučnog trenutka kada shvatim da mi je ‘pauk’ odneo kola.  Pribojavam se i košmara kada u ‘Zari’ probam fantastične pantalone i u ogledalu konstatujem da mi je dupe skoro k’o cela kabina…

Verovatno ima još ponešto, ali to su uglavnom moji strahovi. Zar to nisu gadne situacije?

Nekako sam prećutno sama sa sobom odlučila da neću da se plašim ničeg stvarno opasnog – smrti, bolesti ili nemoći, mada nemoć nije za potcenjivanje. Ni samoće, ni ljudi, ni bola, ni raznih umišljenih paranoja i tripova. Ni požara, ni zemljotresa, niti da će most da padne dok ja prolazim, niti da će kometa da se zakuca u Zemlju za dve godine i zbriše sav život. Na to ne mogu da utičem, niti išta od toga da sprečim, pa ne vredi ni da se unapred plašim.  Dovoljno je što sam svesna da svašta može da se desi. Zar moram da živim prepadnuta od svega i svačega, ovog i onog?

Druga je stvar ako se nešto od toga desi. Predviđati razne apokalipse, tumačenja koja još samo vanzemaljce ne uključuju, meni su smešna i besmislena. Od toga da ništa više nije zdravo. Ni zemlja, ni voda, ni vazduh. Svi nas truju sa svih strana. Sistemski. Decenijama. A mi ovde smo na raskrsnici. Uzeće nas ovi ili oni. Radi se o čistom interesu. Jer postoji globalna zavera i  nekolicina ljudi odlučuje o svima ostalima.  Naročito o onima koji ne gledaju svoja posla, već nešto kao kapiraju.

I bolesti nastaju u laboratorijama. Postoji lek i za sidu i za rak, ali ne još…

Ponekad sam u stanju da se ne smejem kad čujem čega se sve ljudi plaše i zbog čega dobijaju visoke pritiske, šećere i čirove. Što bi rekla Magi, nema vremena. Ili tako nekako. Simple as that.

Neko bi od života kakav je, na primer, moj, napravio srceparajuć film. Ja i dalje mislim da sam u svemu imala ludu sreću. Ako ništa drugo, mislim da imam bar maglovitu predstavu o razlici između bitnog i nebitnog.

Jer, postoji nebitno. Smešno. Besmisleno. Kako god se zvalo. Postoji, naravno,  i ono stvarno ozbiljno. I postoje oni koji brinu o svemu i svačemu po default-u. Uglavnom, uzalud. Dok ne polude od toga. Uvek se nekako sklonim, pomaknem, namaknem neku zavesu, makar zvučnu od takvih priča. Ali to nije moguće kada vozim 100 km, a suvozač do mene ima neku tezu…a muzike neeeemaaaaa…

…što me vraća na jedan divan letnji dan, ako se ne varam, avgust 2005. Tada mi je prijatelj, koji ima rođaka, koji zna čoveka, koji poznaje tipa….pozvao i rekao da fenomenalan CD sa radiom za kola mogu da kupim užasno jeftino na tom i tom mestu. Onda sam ja, na nekih 38 u hladu, krenula vijugavim vračarskim uličicama. Parkirala sam auto na toj i toj adresi, ostavivši jedva dva metra ostalim vozilima za prolaz. Izašao je momak i relativno brzo ugradio mi u kola ‘blaupunkt’ koji samo što ne radi i kao klima, koja je btw crkla, još onomad i zvučnike, mnoooogo jake. Taman je hteo da mi pokaže kako se to čudo koristi, kad naiđe neki autobus koji nije mogao da prođe od mene i moje limuzine, pa je počeo da trubi, pa sam ja brže-bolje platila i uskočila u kola. ‘Nema veze’, rekoh, ‘Provaliću ja sama kako ovo radi’.

Mislim, svako ume da stavi cede u cede plejer. Je l?

Elem, od tada je prošlo, umete da računate koliko. Ja ne naučih da menjam stanice na radiju. Jebiga. Jedva nekako nađoh onaj Radio MFM i Beta RFI. Na 3, 4 i 5 nema ništa, mrzelo me da memorišem. Slušala sam svoju muziku. I tako godinama. 

A ona futrola (ako se to tako zove) za diskove mi je nekom greškom ostala kod kuće, kada smo prošlog vikenda krenuli na izlet. Ja i ONI. ONI i ja. Mi, valjda. Bez zvučne zavese. A neko od njih je, naravno,  zapao meni. Na suvozačevo mesto…

Još kod Stare Pazove radio je počeo da otkazuje na sred ‘Satisfaction’. Ja  sam očajnički pokušavala da se prisetim koju kombinaciju dugmića da otkucam da promenim radio stanicu, da uhvatim bilo kakvu muziku i odvrnem je do daske. Tipkala, pritiskala, proklinjući 15 beskorisnih dugmića, s jednom rukom na volanu, al’ nikako da ubodem dobitnu kombinaciju… A radio samo krči.  I suvozač pušta neke zvuke. Tako da…

…naslušah se svega i svačega. Da prepričam – ne umem. O tome je moja papazjanija…

A postoji nebitno. Smešno.  Besmisleno. Kako god se zvalo…

I postoji špalir pogleda. A ja u štiklama…

Frka…