Rat i mi

E, umalo me ne rasplakaše ove sirene…

24. mart 1999. Vezujem starke i gledam Bašunu u kolicima kako prati svaki moj pokret. Vreme je za večernju šetnju. Zvoni fiksni. Moja mama, uvek dobro obaveštena.

‘Gde ćeš sada, je l’ ti gledaš vesti!?’

‘Ne. Što?’

‘Bombardovaće nas. Kreću avioni večeras iz Italije.

“Ma, nije moguće. To je blef.’

‘Ne budi luda, ne idi nigde, ovo je ozbiljno’.

‘Dobro, neću’.

Izlazim ipak. U Knez Mihailovoj čujem sirene. Trčim niz Kralja Petra…

Sledeća noć. Bašuna spava pokrivena plavim ćebencetom na nekoj staroj fotelji u podrumu. 30 ljudi stoji okolo. Puše, piju sedative, plaču, šapuću. Gledam puža golaća ili pijavicu, nikad nisam utvrdila šta, mili po zidu na metar od njene glave. Besna sam kao nikad pre.  Marko me je samo pogledao… Uzima Bašunu. Držeći se za ruke izlazimo iz podruma. Svi vrište za nama da nismo normalni…. Napolju sviće. Ptice cvrkuću. Dan je božanstven….

1. april 1999. Mislim da kod kuće nije bilo ni struje ni vode. Razmišljam da li da odemo do Botaničke bašte ili da bar budemo kod kuće, kad već ne idemo u sklonište. Bašuna je tog dana prvi put sama prešla put po dijagonali sobe. Šizela zavija i najavljuje bombe, a ja u telefon vrištim Marku da ona sama hoda… 

U međuvremenu jurimo pelene, kašice, plin, mleko. Ideju da pobegnemo iz zemlje odmah smo odbacili. Pokušavamo da živimo što normalnije, što je valjda bio znak da smo poludeli. Sećam se da smo se družili, igrali karte, šetali, išli na koncerte na trgovima, nosili bedževe ‘target’ na jaknama od džinsa, voleli se kao nikad posle… 

24. april 1999. Bašunin prvi rođendan provodimo u onom stanu gde je uvek bila tišina. Nas desetak. Dok ona prstom razmazuje tortu po stolnjaku, mi gledamo scene izvlačenja poginulih iz ruševina RTS…’ Bolje prvi nego sedmi’, kaže mi mama. ‘Neće se sećati’.

Ali ja se sećam. Svi se sećamo. Sećam se tih ljudi, mojih kolega, sećam se male Milice, putnika onog bombardovanog voza, više od 3.000 ubijenih ljudi…sećam se novosadskih mostova, tornja na Avali, srušenih bolnica, škola…

……………………….

Lepe vesti

Naš mali drugar na koga svi mislimo danima, oporavlja se. Doktori kažu da će biti u redu. Čeka ga dug oporavak ali sa velikim šansama da se iz svega što ga je snašlo sasvim oporavi.

Zihernadla zvuči veselo, kao ona stara, puna prepoznatljivog duha i optimizma. Jako, jako sam srećna zbog njih, znam da će ove vesti sve vas ovde da obraduju i imam njenu dozvolu da to ovde razglasim.

Lutrija

Na neki svoj način verujem da za sve što se desi, i lepo i ružno, postoji razlog. Kada se radi o velikim i važnim stvarima, malo toga je slučajno. Svi smo mi delovi jedne velike priče i naše sudbine, iskustva i sazrevanja se prepliću na nepojmljiv način. Tu smo da učimo.

U toj divljoj reci zvanoj život sve je privremeno. I sve je relativno. Jedan sekund sve promeni. Našu sreću i tugu merimo svojim merilima, tuđu relativizujemo. Vrlo smo skloni preuveličavanju. Ljudi smo. Neki od nas su mudriji. Druge razore pogrešna očekivanja.

Poenta je biti srećan, ubeđena sam. Jedino što imamo je sadašnjost, a na nama je da u tome nađemo i nešto dobro. Što više dobrog, to bolje za nas. Igramo sa kartama koje su nam podeljene. Retko ko ima ful u prvom deljenju. Neki ni u drugom ne izvuku ni triling osmica. Lošeg uvek ima dovoljno. Ne znam da li je na tim tasovima ikada zaista ravnoteža ili mi krišom dodamo prst čas levo, čas desno. Balansiramo između sreće i tuge. To je zapravo ono što stalno radimo i, ako je sve u redu, postajemo sve bolji u tome. Shvatamo da je poenta i u igri, ne toliko u rezultatu. Čula sam negde ’’samo tuge se broje’’. Greška.

Ponekad se neki teg tuge sruči na tas takvom silinom da ga gotovo ništa više ne može podići sa dna. Tada sve druge tuge i sva ikad doživljena sreća zajedno svim silama guraju drugi tas.

Postoje nesreće koje su iznad svih drugih. Postoji tuga koja je nepromenjiva, koja nas saseče. Čak i ako je to ono što treba da naučimo, kako bismo se manje kidali zbog nevažnih stvari, neke lekcije i životni šamari su previše. Postoje u nama neka sveta mesta. I tu ako smo ranjeni, iskusili smo ono najgore.

Zahvalna sam za ogromu količinu sreće koju sam imala u tom izvlačenju i što je sve što mi je stvarno važno neka nevidljiva ruka čuvala, bar za sada. Jer život nije fer  a pravda ne postoji.