Nagrada

 

Poslednji dan stare godine. Mrak je odavno pao na okićen grad. Svi nekud žure u u novogodišnjoj euforiji. Volim tu atmosferu. U stanju sam da se opustim i uživam…

Aleks mi kaže da je danas poslednji dan ako želimo da konkurišemo za nagradu „DT” za knjigu. ONU knjigu. Ne želim na konkurs. Ne verujem ni u konkurse, ni u nagrade. Jedva da još verujem u knjige. Neću da im učinim zadovoljstvo da nas opet odbiju…

Moramo da pokušamo, kaže. Ma, ne budi smešna, odgovaram. Odbili su da nam budu izdavač, zašto bi nam sada dali nagradu? Samo će se nasmejati i nagraditi nekog svog. Nema veze, važno je da učestvujemo, uporna je. S Aleks nema ubeđivanja. Da nisam pristala, uradila bi to sama, znam…

Pišemo neko prateće pismo. Krećem kolima pred sam kraj radnog vremena velike moćne firme koja nam je pre šest meseci zalupila vrata pred nosom. Radili su skraćeno, naravno, samo bi Aleks očekivala da će u to vreme tamo biti neko bitan…

Saobraćajni kolaps u gradu. Ta dva kilometra vozim više od pola sata. Psujem i nju i Novu godinu i fucking nagradu koju ionako nećemo dobiti. Francusku lađu parkiram 100 metara dalje jer nigde nema mesta. Idem, spremna da se slatko nasmejem kada poljubimo vrata u „SG”.

Ali za Aleks je dovoljan i portir. Otvaramo teška velika vrata. Ulazimo u mračan hodnik. Portir nas gleda kao da smo zalutale. Aleks strpljivo objašnjava. Ja ćutim i prevrćem očima. Portir kaže da će to što smo donele proslediti tamo gde treba. Uzima kesu sa knjigom kao da je u njoj bomba…

Ulazim u kola i istog časa zaboravljam sve. Nova godina je…

Prolazi januar koji je od svih 12 loših meseci za pisce možda najlošiji. Meni je dobar, jer ništa više ne očekujem. Sve što sam želela s tim u vezi, već se desilo…

A onda jedne srede u februaru, jedan telefoski poziv…

Kažu da smo Aleks i ja pobedile i da moramo da ćutimo dok „SG” ne objavi. Aleks stvarno ćuti. Ona uvek sluša kad joj neko nešto kaže. I ja ćutim, prema svojim mogućnostima…

Jebote! Oduvali su nas onomad. Učinili da se osećamo tako male, same i beznačajne…Jer nismo njihove. Ni ničije. Zbog njih smo naučile biznis o kome nismo znale ništa. Zbog njih smo provele dane i noći proučavajući zakone, izdavaštvo, ugovore, internet, tržište. Odbili su nas grubo. I sad su nam dali nagradu „DT”. Prvu…

Posmatram rimske iskopine dok predsednik žirija nešto priča. Osećam da izlazim iz sebe. Ovo se dešava nekom drugom… Pričam i ja. Dobijam nagradu u lepom kožnom povezu i keramičku lulu, zaštitni znak DT. Lula mira između nas i njih…

Gledam ono malo poznatih lica. Neki ljudi, ne znam ih, prilaze, ljube me, čestitaju, nešto pričaju. Odgovaram, zahvaljujem, smeškam se. Ćaskam sa njima i slušam ih ali ih ne čujem. Vidim da i Aleks radi to isto…

Večera u „Vuku”. Upoznajem lice srpskog izdavaštva i kulture za koje nisam bila sigurna da postoji. Slušam divne priče o DT. Kakav čovek! Duboko u sebi srećna sam i ponosna što smo dobile baš tu nagradu. 

Zašto ste nas odbili, pitam jer moram…Čujem priču u stilu ‘nismo mi vas odbili, nego…tako da…’

Žiri je nezavisan. Ne-za-vi-san, ponavlja. Za svaku knjigu koja je konkurisala zvali su, urgirali, tražili da pobedi…Samo za vašu niko me nije zvao, kaže glavni.

A šta bi bilo da jeste…

 

 

 

 

 

Neshvaćen

Inspirisano blogoimateljkama sličnih životnih pogleda. Svaka sličnost je namerna.

Elem, probudio se. Opsovao još jedan radni dan. Jbš život ako svaki dan moraš na posao.  Tup pogled kroz prozor. Prstima istražuje lice, nadajući se čudu.  Da l’ da se umije ili da se obrije? Primiče se ogledalu. Gleda sa užasom kako mu je preko noći izrasla brada.  O, ne opet!

Pola sata kasnije zvižduće dok izlazi iz kupatila. Oblak pare i after šejva izlazi za njim.  Krišom odmerava bicepse i tricepse dok prolazi pored ogledala u predsoblju.  Krofne na stomaku su baš seksi, zaključuje. Ona nije svesna šta ima.

Traži omiljenu košulju i sa užasom je vidi u korpi za peglanje. Ona opet nije stigla. Ceo vikend spremala kuću, a kad je htela da pegla najavili se gosti, pa je pravila večeru. On nije stigao ni fudbal da odgleda, jer je morao da zabavlja goste, dok ona skokne po piće. Sutradan sinu pokazivala engleski, a ćerki pravila kostim za maskenbal, zauzele su celu dnevnu sobu, nije imao slobodan stočić ni noge da podigne. Jutros se iskrala na posao i ostavila ga na cedilu. I šta sad on da obuče? 

Na putu do posla iznervirao se zbog gužve u saobraćaju. Zar je špic i u 10? Jedva nalazi mesto za parkiranje ispred prodavnice mobilnih telefona. Gleda nokiju N96. 16 gigabajta memorije, jbt! Staće mu 20 filmova u mobilni i to bez memorijske kartice.  Ona misli da je to preskupo za obični mobilni. Ne vredi što joj je lepo objasnio da je kamera pet megapiksela, a TFT displej dijagonale 2,8 inča, ona hoće na more.  Kupuje ga. Jbš letovanje.

 Radio je ceo dan do tri. Dolazi kući ljut i umoran, a kako i ne bi kad firma propada i uopšte nema posla. Izvaljuje se na kauč, a nje naravno  još nema. Ručak neće skoro, nju su opet zadržali na sastanku, a treba i da svrati do Maxija. U istom položaju dočekuje nju, tri sata kasnije. U jednoj ruci drži kese, u drugoj ćerku koja je zaspala u kolima na putu iz vrtića.  Prilazi mu sa osmehom, ljubi ga i kaže ‘Ručak će brzo’.

Spušta dete na krevet u dečijoj sobi. Presvlači se dok on prati svaki njen pokret. Mala spava, ali on je  suviše umoran da se pomeri.  A i gladan je.  Iz kuhinje se širi zanosan miris. Obožava njenu goveđu supu. Dok ga izaziva tim mirisom,  prolazi kroz sobu do kupatila, da uključi veš mašinu. Njena privlačna silueta za trenutak mu skreće misli. Traži joj da mu doda daljinski i da upali svetlo. 

Ručaju. Ona bez prestanka priča o svojoj firmi. Ne stiže ni da joj kaže za mobilni. Ona žuri na jogu sa drugaricom, a zna da je večeras utakmica i da u kući nema piva. On odlazi, kao i svaki dobar muž i sam donosi pivo. Kupuje i njoj vino, a deci čokoladu.

Čeka da se vrati, ali ko će nju dočekati!? Dolazi tek u 9, brzinski organizuje večeru i odlazak dece u krevet, a onda se tušira sat vremena kao da je struja džabe. Onda onako polugola sa mokrom kosom uključuje kompjuter i seda za pisaći sto. Lepo je zove ‘Ej’, ali ona mora da obiđe svoju web družinu.

Koji su to pacijenti i frikovi! Ćaskaju s nepoznatim svetom do 2 noću.  Neki bleje u ta čuda i u 4. Vidi je, samo što ne zaspi za tastaturom, a ne odustaje od tipkanja. Pravi joj mesto u krevetu. Ona i ne primećuje kako je on ustvari pažljiv muž. Zaspi čim pomiriše jastuk, ljubi ga u polusnu za laku noć. Pokriva je da ne nazebe. Kako je lepa kad spava. I nekako… srećna.