Za početak

Kiki ili kako preživeti mačiji pubertet

Priča prva.

Svira lagana muzika…Blaženog izraza lica gasim lampu i spuštam glavu na jastuk… Zatvaram oči… Prepuštam se onome što sledi… Uživam…Divno je…Misli su mi negde daleko… Telo mi se opušta od savršenog osećaja… Tonem sve dublje… u blaženstvo sna. 

Tup. Tup-tup. Tup-tup. Tup-tup-tup-tup-tup.Prššššššt.Cangrrrrrr.Tktktktktk..BAAAM!

“Kiki, silazi sa stola, nanu ti naninu, mačiju, kontejnersku…“

Mijauuuu….

Ustajem, bosa, besna i umorna za bilo šta sem da je pogledam pogledom zlog dobermana. Sa kuhinjskog poda skupljam pomorandže i komade stakla. Psujem tiho da ne probudim Bašunu. Vraćam se u krevet razbudjena. Hladno mi je. Kroz glavu mi prolazi bezbroj pitanja na temu ‘Lost zašto neke stvari radiš samoj sebi?’.

Priča druga.

Zvoni mobilni. Šef. Kaže da zovem hitno, proverim i odmah javim da se oni organizuju. Puca baterija na mobilnom. Tražim fiksni. Bežičnog nema nigde. Uzimam fiksi-žični. Zovem hitno da proverim. Čovek mi saopštava informaciju koju moram da prosledim u roku od odmah. Nešto mi šuška iza leđa. Okrećem se. Naginjem glavu kako bih bolje videla kupatilo. Usput glavom udaram u zid, okovana telefonskim gajtanom. Kiki sedi u lavabou. Pije vodu iz česme. Potpuno mokrom šapom čačka fen na ivici veš mašine koji je, naravno, uključen u struju. Već vidim mačku kako mi eksplodira po kupatilu uz užasan zvuk i smrad. Bašuna će me ubiti! Hoću da je sprečim da se ubije, ali ne znam kako. Rukom zaklapam slušalicu i tiho cickam ne bih li tupsonu spasla život. Ništa. A onaj veze li veze. Gađam je papučom, k’o kolega Iračanin Buša. Promašujem i ja. Bacam neku majicu na nju. Nije ni pogledala. Ponovo cickam “cicicicici“. Pravi se da ne čuje. 

“Gospodine V….,  je l’ mogu da vas pozovem za minut? Molim vas, hitno je“.

‘Šta može biti hitnije od ovoga ali…naravno“.

Zamišljam ga kako prevrće očima.

U dva skoka stvorih se kod šarenog čudovišta koje je zbog potpuno mokre glave sada još više ličilo na gremlina. U sledećm  trenutku nešto malo, gadno i mokro odletelo je u drugi kraj stana.

Zovem onog. Zauzeto. Zovem šefa. Prenosim glavno. Lažem da je pukla veza.

Priča treća.

Vučem hranu za nedelju dana u osam kesa iz ‘Tempa“. Spuštam na otirač. Otključavam vrata potpuno crknuta od umora. Ulazim u predsoblje i na vratima se mimoilazim sa Kiki koja mi se, brzinom mačke koja beži od kuće, provukla kroz noge i sjurila u pravcu stana komšije mačkomrzca koji ima psa sličnog karaktera. Ispuštam kese iz ruku i trčim za njom. Stižem je dva sprata niže, na pola puta do prizemlja, podižem je pokretom mačijeg šintera i nosim kao da ću da je ubijem, oderem, a ostatke bacim u kontejner. Ona prede i šapama peca neki končić na mojoj jakni.

Priča četvrta.

Sedim u zubarskoj stolici i ćaskam sa šarmantnim zubarom, u pokušaju da odugovlačim onaj neprijatan trenutak. Zvoni mobilni. Ustajem i kažem da moram da se javim.

“Mamaaaaaaaaaa!“

“Šta se desilo???’

“Nema jeeeeee!“

“Kako je nema???“

“Ne znaaaaaaam.“

“Pa jesi je potražila?“

“Pa normalno da jesam. Nije ovdeeeee.“

“Pa gde je mogla da nestane?“

“Ne znam! Samo čujem kako tiho mjauče.“

“Nađi je!!!“

“Pa tražim je!“

“Traži bolje. Vidi da nije u veš mašini.“

“Nije, tu sam prvo pogledala.“

“Možda je u fioci, vidi tamo.“

“Čekaj. Niiiiijeeee ni tu.“

Nabrajam još nekoliko mesta gde se ranije zavlačila. Onda čujem:

“Kiki, ljubavi, jesi li se uplašila, pa šta ćeš u ormanu, blesavice, šašavice…Mama, bila je u ormanu za jakne. To si je TI zatvorila! TI nikad ne paziš na nju. Jadna Kikiiiii.“

“Uffff, dobro je. Sad se smiri i daj joj da jede. I prestani da je ljubiš!“

“Dobro.“

“Ćao.“

“Ej, mama?“

“Molim?“

“Šta ti je ovo na jakni? Onoj crnoj, kožnoj? Pocepan ti je rukav. Možda je Kiki slučajno, dok je bila u ormanu. Jaaaadna, sigurno se borila da izađe. Mogla je da umre.“

“Bašuna?“

“Moooolim?“

Ne seri, mislim.

“Ništa. Aj ćao.“

“Kad dolaziš?“

“Grrrrrrr! Šic!“

……………………….

“To se zove mačiji pubertet, gospođo. Ne brinite, proći će, smiriće se kad poraste. Posle će biti mirna. Tada će početi linjanje, ćudljivost, teranje i znate već“, kaže mi veterinarka. “Svaka sličnost je slučajna“

O, ne. Još jedan pubertet! Ko će to da preživi?