Pismo za N i M

Dragi moji N i M,

Zbog vas opet razmišljam o stavljanju tačaka, jer su me malo saplitali repovi prošlosti, repovi na tačkama, od kojih tačke postaju zarezi, a onda zbogom pameti…

Ne možete me razumeti, ni ja sebe samu nekad ne razumem. Sve ovo nema veze. Vi i ja nemamo veze, razumete?  Samo, vaša situacija stavlja mene u moju situaciju. I tu se razilazimo. Zbog mene. Zbog vas.

Ne volim dosadne, spore vikende, praznike, proslave, veselja sa tortama, ne volim više ni Nove godine, Božiće. Sve bih ja to prespavala. Namćor sam najveći koga znate. To priznajem. Koliko god da kukam, ja sam najsrećnija kad radim 25 sati dnevno. Ne volim i vrlo nerado upražnjavam foliranja, glumatanja, konvencionalnosti, formalnosti, protokole, lažne obzire i sve što se radi radi reda. I za slučaj da neko možda ne zna – ne volim svadbe.

Ne volim ništa sa te slike. Ali volim vas dvoje, iskreno želim da se volite svakog dana kao danas, zauvek. Delim vašu radost mada ne i vašu veru u ono zbog čega smo ovde, da ima potrebe za ovom romantično-praktičnom, konvencionalno-formalnom i snobovsko-malograđanskom predstavom koju izvodite više za sve nas nego za sebe.  

Gledam vas i znam da imate sve. Šta će vam još ovo, pitam se. Posmatram vas smrtno ozbiljne kako igrate svoje uloge u toj paradi. Verujete da je to važno,  ne vidite suštinu. Jer mladi ste i ne znate da i najjača vera može biti pokolebana iz temelja. Nemojte pomešati bitno i nebitno, samo to vas molim. Ubedite me svojim primerom da grešim, uverite me da je moja predstava o svemu ovome pogrešna, cinična, mračna i iskrivljena i da ste vi u pravu.   

Od te zbrke sam pobegla, pre nego što neke tačke postanu zarezi, upitnici, navodnici ili tri tačke…Ali vi to ne znate. Nećete ni saznati jer ovo pismo nikada neće stići do vas. Baš kao ni ono što se krilo iza drugih osmeha sa vaših slika. Bili smo svi scenografija u tom filmu. Statisti glavnim glumcima.

And Oscar goes to…

PTT pravila za srce

Par crnih očiju, blago uveličanih optičkim pomagalima i neprobojnim staklom, postavljenim tu verovatno s ciljem da osujeti svaki pokušaj telekineze, pomno je pratio svaki moj pokret, videvši me kako nogom otvaram vrata pošte, noseći u rukama šest nimalo lakih predmeta. ‘O, ne, samo ne kod mene. Plavušo, reci da si zalutala, da si htela da kupiš jogurt, samo mi ne dolazi na šalter’ čitala sam joj iz očiju, dok sam iz svakog atoma svog bića crpila hrabrost da joj se približim.

- Dobar dan – rekoh tiho, kada je podigavši obrve pogledala u mene, puštajući da joj se tegle sa plastičnim okvirom spuste na vrh nosa. Isti je nalikovao ključu od ludnice, ali vratiću se posle na to.

-Htela sam da pošaljem ove knjige. Po tri u svaki paket. Nisam ih zapakovala jer su mi rekli da morate da vidite šta je u njima.

- Dobro. Vidim. Zapakujte pa dođite sutra.

-A je l’ biste mogli vi da mi zapakujete, molim vas? Prošli put kad sam slala paket vaša koleginica je imala neki žuti papir… -cvrkutala sam, ali me je prekinulo neumoljivo odmahivanje.

- Ahahaha, svašta, šta je vama? Pa nije valjda moj posao da pakujem.

- Znam, znam…samo sam pretpostavila, pošto vi morate da vidite šta je u paketu, da je zgodnije da ga ne pakujem…

-Slušajte, jesu to neke knjige? – pitala je prezrivo izgovarajući reči ‘neke knjige’ kao da je rekla ’smrdljiv sir’.

-Da -rekoh, već naviknuta na takav odnos prema knjigama.

-To je onda štampana stvar-rekla je kao da mi saopštava svu mudrost poštanskog posla.

-Aha- izustih, iako pojma nisam imala šta joj to znači, sem što znam da knjiga  jeste štampana stvar.

-A jeste li vi nešto pisali u njoj? – upita me islednički.

-Ja sam napisla te knjige. I posvete za njih.

-Kakvu posvetu?

-Pa posvetu. Šaljem te knjige dvema dragim osobama. Napisala sam im posvetu od tri reči.

-E pa onda ne može kad ima posvetu.

-Šta ne može? To su tri reči “Od srca, Lost“

- Sa srcem ili bez, čim ima posvetu, to nije štampana stvar. Zapakujte vi to kako treba, pa dođite – rekla je tonom koji ne trpi pogovor.

Izađoh pokunjeno iz pošte. Kako se pakuju knjige sa posvetom, koje zbog posvete nisu štampana stvar, a da to bude kako treba? Teško natovarena krenuh od knjižare do knjižare. Imate li papir za pakovanje poštanskih paketa? Ne, baš nam je danas nestalo. I tako jedno šest puta. U poslednjoj knjižari, kada sam već htela da kupim neki šuškavi papir sa srcima rekoše mi da paket mora biti spakovan u belu ili braon hartiju.

-Dajte mi -rekoh -taj žuti, pa ću okrenuti na belu pozadinu.

- E, može i tako. Samo nemojte lepiti selotejpom. Morate uvezati kanapom. Ovako. A sa jedne strane treba da bude otvoreno, da se vidi da je to štampani materijal inače će da vam otvaraju u pošti da vide da nije bomba, antraks ili neki otrov.

-Ali meni su rekli u pošti da ovo nije štampani materijal – upitah sva u čudu.

- Ma nemaju oni pojma. Samo vi upakujte kako sam vam rekla. Evo vam i kanap.

-Hvala, doviđenja.

Sedoh u kola, pa se bacih na posao. Odmotam beli papir, napravim faltu da presečem koliko mi treba. Stavim tri knjige, pa zamotam tako da se vidi ivica. Zubima pregrizem kanap, pa sve u čvor. Onda sve to još jednom. Sad još da predam onoj šalteruši i divota. Ulazim ponovo u hram mog poniženja. Isti rendgenski poged. Prilazim i spuštam na pult dva paketa spakovana u poluzgužvani papir za poklone, okrenut sa naličja koji je izgledao kad da ga je neko otpakovao, pa zapakovao.

-Je l’ može ovako?

- Ne – reče prevrćući očima.

-Molim?

-Ne može. Ja sam rekla da spakujete normalni paket, a ne …ovo.

-Pa to je normalan paket knjiga.

-Ne. Spakujte ga da se ništa ne vidi – prosikta dok sam ja nju u mislima davila iza šaltera da se ništa ne vidi.

Samo je blindirani šalter zadržao njen orlovski nos na mestu gde je bio do tada,

-Dajte mi beli papir formata A4, rolnu selotejpa i makaze. Odmah, jer nemam više vremena da me šetate od pošte do knjižare.

Začuđujuće  brzo uslišila mi je molbu, zadovoljna što se gužva iza mene razilazi, shvatajući da to može da potraje. Onda sam makazama presekla beli papir i uvukla ga između braon kanapa na mesto gde je paket bio otvoren, kako bi se videle knjige. Zbog toga se paket još više raskupusao, pa sam morala da ga dodatno uvezujem kanapom. Zatim sam žutom trakom taj papir izlepila sa strane. Onda mi je ona dala da popunim neke papiriće, koje je zalepila na pakete, pa ih je spustila na pod, uz tresak.

Izašla sam iz pošte i bacila još jedan pogled na dva smešna bela paketa. One će se verovatno smejati kad ih vide, ali znaće da je – od srca.

Vrh

Gore gore gore gore, no što gore gore dole. Postoji jedna gora gde godinama dolazim da bi mi bilo bolje. Od te gore nema gde gore. Samo oblaci. Danas sam bila baš visoko. Potpuno slučajno sam tamo stigla. Po principu ‘ajde još malo, pa još malo, da vidimo koliko možemo, uz priču da svako sebi crta granicu. Gore je bolje. Sa vrha ono dole izgleda smešno i malo. Samo se treba čuvati pada, jer pad sa vrha zna da bude gadan.  Spuštam se oprezno. Nija deja vu, mada liči. Nadam se.