Hajde da se igramo

Gledam pre neki dan kroz prozor. Sedam-osam klinaca igraju se u parku. Ne uspevam da čujem svaku reč, ali deluje mi kao da vežbaju za neku pozorišnu predstavu. Ili se samo igraju predstave. U svakom slučaju sjajno se zabavljaju. Na momente se nešto dogovaraju. Jedna devojčica koja glumi vevericu savetuje drugoj koja igra neku pticu da promeni nešto u svojoj replici. Ona to veselo prihvata, jer sve je igra. Onda dvojica dečaka menjaju uloge, jer je jednom od njih zbog visine više odgovarala uloga onog drugog. Jedan je zec, drugi je meda. Ona devojčica koja je prihvatila savet drugarice sada objašnjava drugoj devojčici kako da odglumi kišnu glistu. Svi se uključuju da pomognu. Smeju se i pravo je zadovoljstvo gledati ih. Niko nije glavni. Mala glumica na kraju glumi glistu tako uverljivo da joj svi tapšu. I ja se smejem na prozoru.

Onda u park ulazi neki osmak (učenik osmog razreda), koji je do tada ovu veselu družinu posmatrao iz prikrajka. Prilazi im i pita šta je to, kakva je to igra. Oni odgovaraju, nude mu da ga uključe u predstavu. Na to im on kaže da su glupi, da nemaju pojma, da im je predstava očajna i da se on tako igrao još pre 200 godina. Da je bila prava pravcata predstava u Narodnom pozorištu i da je igrana u svim boljim pozorištima. Ubeđuje ih da je njega došlo da gleda skoro dvamilionasedamstočetrdesetdevetpetstodvadesetosam obožavalaca i da to može da dokaže.

Ona deca gledaju, ćute. Samo žele svoju igru. Mala “kišna glista“ prva odlazi kući. Za njom kreće još dvoje, troje. Njih nekoliko ostaje i pokušava da nastavi igru kako-tako u drugom delu parka, ne mareći za onog smarača, ali osmak ih prati. Stalno nešto dobacuje i prekida ih. Onda i oni odlaze, jedan po jedan. Igra je završena, bar za sada. Osmak i dalje sedi sam na naslonu klupe. Pitam se šta li je u njegovoj glavi.

Sada i ovde

Razmišljajući o upropašćenoj prošlosti i brigama koje nas tek čekaju, dok u pozadini svira osuda, odvučeni smo od doživljaja vezanih za sada i ovde, gde se ustvari naš život odvija. Naši stavovi o prihvatanju nas samih kao i drugih grade se od detinjstva. Trebalo bi da ih razmotrimo i da im sudimo objektivno. Treba da se pomirimo sa nedosegnutim očekivanjima i uživamo u svom životu. Sada i ovde. Sebe ćemo pronaći ako zakoračimo u – sadašnjost. Sve drugo može da čeka. Keep on smiling.

Ovo nije ono na šta možda liči. Ovo sam manje-više prepisala iz jednog novinskog teksta. Dajdžest recepti za srećan život. Psihoterapija ‘all in one’. Mudrost za početnike. Prečica za sreću. Putokaz za bolji život, na drugom semaforu levo. Ne brinite, to se dešava i drugima – fore.

Obavezno čitam taj treš. Zabavlja me ideja da kao mantru ponavljam neku od tih rečenica dok se subotom ujutro dvoumim između usisivača i pijace ili kafe sa drugaricama i vožnje bicikla na Adi. Pokušavam da ostanem smirena dok stojim u redu u banci, što je samo po sebi stresno, a odatle čak ni ne vidim ako mi pauk odnosi auto, a ispred mene nagluva bakica kojoj službenica pokušava da objasni nešto oko western union i kako da koristi bankomat. Skoro da se uopšte ne iznerviram kada pljusne kiša, a meni ostali otvoreni krovni prozori, pa me kod kuće sačeka krevet natopljen vodom. Ja brže-bolje zamislim planetu Zemlju kao zrnce peska sa još nekoliko kamenčića koji se tamo negde, sa sve nama i našim malim životima, okreću do besvesti. I sve mi bude smešno.

Elem, ne umem da uživam u životu. Pardon. Ne umem da živim u sadašnjosti.  Šetam na relaciji prošlost – budućnost, a od stvarnosti bežim k’o da je šugava. Eto, jutros sam ustala rešena da lepo ignorišem sadašnjost. Sa tim ciljem sam otišla u kupatilo, obavila jutarnji ritual i verovatno bih se vratila u krevet, kako bih sadašnjost još više ignorisala, da nisam morala da nahranim mačku. Zbog dva umiljata plava oka, koja mi se raduju, jednog preslatkog ‘mijau’ i šarene loptice koja mi se muva oko nogu zamalo da počnem da uživam u sadašnjosti. Kad sam već u kuhinji, skuvala sam kafu, sela u fotelju i už… namćorisala se sama sa sobom u tišini jutra.  Da bih svom životu još drastičnije okrenula leđa poželela sam da tišina traje što duže, ali posle samo pet minuta jedna čupava glava i par bosih nogu ušuška se pored mene, i zadrema mi na ramenu. Grrrr, ne može čovek na miru da bude baksuz u svojoj kući, pomislila sam, nežno prebacujući ruku i spuštajući pidžamu preko golišavih leđa malog čudovišta, čiji sam topli dah osećala na vratu.

Postanite osoba kakvu priželjkujete. Neko nađe jogu (to mi dosadno), neko kuvanje (ja bih da nađem takvog), neko filozofiju (neka hvala, već sam malo na svoju ruku), a neko pecanje (e to bih mogla, ali mi se gade gliste). Suština je u tome da otkrijemo da je u nama pravo zlato.

Wow! Jedva čekam da to otkrijem. Eto pobegoh opet u budućnost! Treba da uživam sada, u slatkoj neizvesnosti otkrivanja zlata u sebi. Ali ja sam tako užasno nestrpljiva!

Ne treba da brinemo za plodove našeg rada i dela, već samo da usmerimo pažnju ka delu.

O, kako utešno! Ovo kao da je napisao moj bivši šef. Znači, ja da radim, radim, radim…a nagrada će već nekako doći. Moje je samo da radim u inat svima.

Novac je rezultat dobro obavljenog posla ili posvećenosti cilju mnogo većem od nas samih. Ne treba da zavidimo drugima koji imaju više od nas, jer i mi sve to imamo.

Druga rečenica mi je omiljena. Znači, ili radim loše ili je cilj diskutabilan. Nije da zavidim drugima, ali neverovatnim besom me ispunjava saznanje kako ponekad izgleda ‘posvećenost cilju’.

Zamenite bes i zabrinutost nečim pozitivnim i postanite delotvorniji. Analizirajte svoj bes. Na koga ste ustvari besni? Ne plašite se svog besa, prihvatite ga, uspavajte, pokušajte da ga eliminišete. Bes će vam dati korisne instrukcije o tome kako i šta treba da promenite u svojoj sadašnjosti da biste prestali da patite od zastarelih kajanja.

Ko može ovo da ponovi, napraviću mu lazanje. Dakle, na koga sam ustvari besna?  Na novine? Na televizor?  Na minus u banci? Na kokošku koja pušta svog dobermana da zapišava pesak u kome se igraju deca? Na balavca koji u autobusu neće da ustane trudnici? Na mamlaza koji mi iskrivi brisače, jer tripuje da mu je tata kupio parking mesto pod prozorom? Na nafrakanu vešticu u domu zdravlja koja majci sa detetom koje ima temperaturu 40 ispred nosa zalepi natpis ‘pauza’ i ode da puši iza venecijanera? Mrš!

Aha, važi. Sve sam ukapirala. Od sutra ima da uživam u životu, sada i ovde. Ima da se odvezem negde van grada, negde gde je tiho i gde sija sunce, povedem nekog koga volim, dva sendviča i flašu vina…Ne, ne mogu sutra. Onda prekosutra. Sutra moram da se mlatim sa automehaničarem, a popodne imam goste. Uveče ima dobar film. Dakle, u nedelju. Čim Bašuna završi sav domaći (do 3, u najboljem slučaju). Čim izribam kupatilo, tepihe, prozore, opeglam veš, dovučem hranu za sedam dana iz Tempa.  Ako me ne pozove neki genije sa posla i da mi neki sitan poslić od nekoliko mojih vikend-sati, uz osmeh u stilu ‘Teške zadatke završavamo odmah, za nemoguće nam treba malo vremena’.

Verujte u sebe. Važno je šta govorite drugima, ali najvažnije je šta govorite sebi. Imajte samopouzdanja.

E super. Otplatiću ja kredit, ma to su samo pare. A svimo znamo šta – da je jeftino sve što se plaća novcem.  Ja sam lepa, dobra i pametna ( sem kad pokisnem, kad me neko nagazi i kad treba nešto da se izračuna). Ja volim ljude, (sem onih koje ne volim). Voljena sam (molim?). Nikada nisam nervozna, zabrinuta i nesigurna (ni kad treba da govorim pred 50 ljudi).

Ispunite srce ljubavlju. Volite i bićete voljeni. Praštajte. Oslobodite se tuge, bola, straha. Naučite da naginjete ka ljubavi. Ljudi povređuju jedni druge jer su i sami bili povređeni. Iz svake veze nešto naučimo, ma koliko teška bila i ma koliko nam godina odnela.

Evo, naginjem ka ljubavi. Sva sam se nakrivila od naginjanja, počinje kičma da me bolucka koliko volim.  Što da budem tužna? Moje je da volim, pa šta bude. To je slično kao i sa poslom. Kakav crni bol? Treba da praštam, puštam i ne očekujem, što i činim, sve drugo je samo destruktivna sujeta.  Svi smo mi žrtve žrtava. I nema razloga za strah.

Kad ti ja kažem.

 

 

Knjiga

Zrak niskog jutarnjeg sunca osvetljavao je prostoriju pod neobičnim uglom, dajući staklenom stočiću izgled nekog čarobnog postolja. Trenutak je bio potpuno čaroban. Ona je stajala na tom stočiću, sva savršena. Sijala se od tog sunčevog zraka. Bila je zlatna. U čitavoj prostoriji videla sam samo nju.

Čekam je godinama. Stvaram, zamišljam, menjam. Prepravljam i popravljam. Prošle smo zajedno dug put, uglavnom trnovit.

Prišla sam i uzela je, žmureći. Skoro da sam je zagrlila. Mirisala je na …moj san o njoj. Na novi svet u koji ulazim sad kad je imam. Sad kad je gotova. Sad kad se sve ostvarilo. Otvaram oči. Gledam moju knjigu.

Ovoj zemlji se dogodilo zlo. Priča o tome je duga i teška i svako od nas može da je priča. Dogodilo se da sam bila veoma blizu poslednje epizode u toj crnoj seriji. Bliže od većine. Gledala sam zlu u lice. Pokušala sam da ga predstavim, ogolim, objasnim, prikažem onakvim kakvo jeste i time mu oduzmem moć i skinem mu osmeh. Jer nam se smejalo u lice.  Jer mnogi to ne znaju. Jer to ne sme da se ponovi. O tome je moja knjiga. 

Miris lepka. Zvonjava telefona. “Da, važi. U redu. Razumem. Dogovoreno. Hvala što ste zvali“. Čestitke. Poljupci. Zagrljaji. Ko šta pije? Telefoni zvone. Reflektori. Crveno svetlo na kameri. Objašnjenja. Trema. Opravdanja. Ljutnja. Ubeđivanja. Zavist. Sujeta.

Pitanja. Igre. Podmetanja. Sumnje. Staklo u baletankama. Izdavači. Procenti. Sponzori. Knjižarska mafija.

Ne umem da opišem, niti sam i sama svesna koliko mi se život promenio odnedavno. Sa svojom knjigom u ruci lutam stidljivim koracima po svetu koji ne poznajem. Ono što sa njom otkrivam moglo bi da bude tema za neku drugu knjigu. Ali nikome, izgleda, ne treba istina. I ova se jedva izborila za svetlost dana. I izgubim se kad to shvatim. Ne zovem se Lost i pišem istinu, ali se ipak neću predstaviti, niti ću reći kako se knjiga zove. Naravno, ne zbog vas sa kojima se ovde sjajno družim i zabavljam. Većina vas koji se oglasite na mom blogu poznajete me privatno. Ne želim da ovaj blog dospe na google pod mojim imenom. Želim da ovde ostanem Lost, sa svojim pričicama koje sam pisala uglavnom o svom životu, uz pomoć malo mašte i mnogo ljubavi prema pisanju.

Hvala vam za čestitke kod Maki. Sve vas volim.

Čokolada

U fabrici čipsa i čokolade ‘Drži-prži’ smenili direktora, što je većina radnika zdušno podržala sa neskrivenim oduševljenjem. Novi gazda smenio je svima mrskog direktora koji se, kao olinjali mačor, godinama šunjao hodnicima i po kuloarima fabrike agitovao za svoju stvar, za njega i njegove, dok je o ostalima govorio: ‘Neka ih, ‘leba ne traže’. Rekoše mu ovi novi kratko i jasno ‘Šic!’

Dok stvar ne bude rešena legalistički i transparentno, kako i dolikuje kolektivu, u mačkovu fotelju postaviše jednog uglavnom svima prihvatljivog kolegu. U firmi ‘Drži-prži’ svi znaju sve, pa i to kome se treba uvući na vreme. Od ranih prepodnevnih sati, ispred izvesnih vrata busije su zauzeli svi koji su u ve-deu videli šansu za sebe. Čula za to Dara, pa reče Marici: ‘Daj da se i nas dve prebacimo na neko bolje odeljenje, dosta smo slagale ambalaže za čips, ima i izglednijih mesta u ovoj firmi, na primer, da mešamo kakao i buter’.

Misli Marica šta joj valja činiti. Dočekala je za svojih 20 godina staža da vidi leđa i ovakvima i onakvima. Ode jedan, dođe drugi. Nagledala se svega. Da ume da piše, memoare bi napisala. I stvarno joj je dosta one trake i šuškave ambalaže. To, bre, šuška, lepi se, osetljivo da se ubiješ. Koliko puta je otišla kući brinući da li je sve dobro složila. Koliko je samo pazila da negde neko zbog njene greške ne reklamira čips zbog propusta na ambalaži, pa da ona bude kriva. Ima baš nezgodnih ljudi koji kupuju čips. Neki su i agresivni, ‘oće da dođu u fabriku. A i taj čips i ko ga izmisli! Ogadio joj se ze ceo život.Da bar radi na folijama za čokoladu. To je bar slatko! O, tada bi Marica mogla da zamišlja sebe kao nekog mrmota u fabrici negde na Alpima, u zemlji u kojoj je život fer.

Marica je inače sklona sanjarenju i raznim budalaštinama, ali joj je onaj mačor i neke prethodne džukele u raznim foteljama tu naviku stavio na ’stand by’, primorajući je da stalno drži oči otvorene i da ni na trenutak ne odluta.

I sad joj se pruža šansa da utrči kod onog prihvatljivog i, dok je opšta frka, kaže kako joj je dosta njenog šuškavog posla i teških rolni i prašine od škarta i koječega i kako je zaslužila da pređe u novu halu, gde su stigli novi mikseri i mašine da samo pritiska dugmiće i sve se samo radi, samo ubaciš kakao.

‘Evo, sa’ ću’, kazala je Dari, pa je skoknula do toaleta da se malo očešlja, pogleda se u ogledalo i smisli šta će da kaže. Kako joj je toalet čak u drugoj hali, Marica sede u viljuškar da brže stigne, pa u žurbi nije primetila da je sedište flekavo od čokolade. Odmah joj bi jasno da je to Deša, ko bi drugi, išao na čokoladno, prasac jedan. Sad joj je haljina prljava, kako će takva u direkciju.

Jurila je kroz prazne hale, jer su svi već bili tamo, kad odjednom viljuškar počne da trokira i na kraju stade nasred hale. Marica opsova jedino prevozno sredstvo koje je ikad vozila, pa otvori ono što se kod drugih vozila naziva haubom. Neka žica se otkačila, bilo je odmah jasno njenom oštrom oku, naviknutom da primeti svaki detalj.

Udenu Marica žicu gde treba, ali joj pri povratku u kabinu sa komandne table ispade torbica sa češljem, karminom, tabletama za glavu i kremom za ruke. Sve se rasulo po žutim pločicama. Marica čučne da sve to pokupi, pa onako klečeći u flekavoj haljini ispod radijatora spazi plišanog medu, što je onomad izgubila malecka od kolege Đure iz marketinga. Setila se kako je Đura onomad doveo ćerku da joj pokaže kako se pravi čokolada, a devojčica izgubila omiljenog medu, pa joj, jadnoj, sve preselo.

Uze Marica medu, pa trk u marketing da onom Đuri vrati ćerkinu igračku. Srećom lift je došao odmah, jer je marketing na četvrtom spratu, pa je Marica, ne gubeći nadu u svoju šansu, zadovoljno stiskala plišanu igračku misleći u sebi:’Sad još ovaj meda i na konju sam’.

Stiže ona do Đurine kancelarije, a Đura k’o da je u zemlju propao. ‘Đuro!’, povikala je, ali u marketingu ni žive duše nije bilo. U tom momentu zazvoni telefon na Đurinom stolu. Vidi se da je lokal, neko iz zgrade. Mora da je Đura, pomisli Marica, koja je ponekad bila zapanjujuće glupa. ‘Daaaa?’, javila se puna nade, glasom malo promuklim od prehlade. ‘Đuro, jesi ti’, upita glas sa druge strane žice i pre nego što je sačekao odgovor, nastavi:

‘Ej, ja sam. Slušaj. Ako onaj ve-de sazna za onaj tender sa ‘Milk-komercom’ i ako kaže onima gore da protrkeljišu, i  ti, i ja i Milisav odosmo u tri lepe. Ima da nas nema.  Slušaj me sad dobro. One fakture i otpremnice da sve budu gotove do popodne cakum pakum, poslaću onog mog, a ti napiši na koverti ‘za Mariju’, kao i onomad. Nemoj, Đuro, sad da zajebeš, frka je. A onoj maloj sa miksera poruči da joj je Milisav rekao da ako tonemo mi, tone i ona. Pamet u glavu, Đuro. ’Ajd zdravo, idi sredi te papire.’

Marica spusti medu na sto, pa potrča prema liftu. Pošla je pravo u kancelariju ve-dea.  Sve će da kaže, dosta je njoj lopova. Lift je, međutim, krenuo na gore, pa umesto u direkciju, Marica stiže na šesti sprat, pravo u restoran društvene ishrane. 

‘Danas niko ni omlet da naruči’, požali se Stevka, kuvarica.

‘Svi bi čokoladu’, pomisli Marica. 

‘Svi stali u red za čokoladu’, nastavi Stevka. ‘Misle da je čokolada med i mleko. A ti na omlet, je l’?

‘Aha.  Stevka, za tebe ovde nema tajni. Slušaj…’.