Biznis
јул 12, 2008
…je još jedna stvar o kojoj nemam pojma. Mada, ne znam ja ni da napravim tortu. Ni da šijem. Ni da kačim zavese. Ni da francuski razgovaram. Nisam ja nikakav plavi zec.
I zato ne šijem, ne pravim torte, nemam zavese, ne idem međ’ Francuze. Al’ biznisom se, eto, bavim. Moram. I dobro mi ide, iako ga ne znam. Ha!
Moj posao je skroz čudan. Nije to ustvari nikakav biznis. Ili jeste. Ali to je neka druga priča. U zgradi ispred koje rastu lipe, danas jesi, sutra nisi. Danas ovako, sutra onako. Danas ceo dan bloguješ, sutra spavaš u ofisu, ako stigneš. I tako. Nije to loš posao. I volim ga i ne volim. Kad sam počela da radim, mislila sam da je to nešto mnogo važno. I veliko. I teško da ću ja tu uspeti da dotaknem zvezde, mislila sam. Onda sam se penjala mic po mic. Ali, što su zvezde bile bliže, sve mi je manje to bilo bitno. I da vas ne smaram sa tim. Ali samo da znate, nije ni trnje tako loše, kakvih zvezda ima.
Elem, dogodilo se, tako je slučaj hteo, nema tu mnogo moje zasluge, ali meni je svojevremeno zapao baš veeeeeeeliki, nazovimo ga stručno – projekat. E sad, pošto je taj moj posao i ovakav i onakav, i ne možeš sve da radiš onako kako misliš da to treba da se radi, jer nekad dođe neko ko traži da se to uradi onako, a ne ovako kako treba, pa moraš da poslušaš. Onda sam taj posao više raduckala, nego radila. Veži konja gde ti gazda kaže, jel’?
I tako godinama. Niko nije znao da, osim u firmi ispred koje rastu lipe, ja to potajno radim na svoj način u svom potkrovlju. Samo odabrani su znali. I moj saučesnik u tome. Mislili smo da neko to treba da uradi na pravi način. I da se zna šta je stvarno bilo. Drugi su napravili famu oko svega. Ko god je mogao video je u tome sebe i nešto svoje što bi najradije gurnuo pod tepih. I kad se cela ta stvar završila, posle zilion peripetija kojih ne želim ni da se setim, mogu da kažem da smo uradili pravu stvar.
Želim da moje delo ugleda svetlost dana. Da svi čuju i vide. Zato moram da naučim biznis i radim stvari o kojima ne znam ništa. Gledam one brojke i slova. Čitam po 100 puta. Trudim se da shvatim. Onda nabacim osmeh broj 17. To je jedan ozbiljan biznis-osmeh. Glas spustim za oktavu. Da zvučim k’o prava. Priču već znam napamet jer to sanjam godinama. A i meni je uvek lako da pričam istinu. I tako među ajkule.
Ako ovo uspe, napraviću vam tortu.
