Jun

Danas je opet neki kraj. Iako je u vrtlogu nekih sporednih priča i sudbina, iz kojih jedva uspeva da promoli nos, čitav dan iz misli joj ne izlazi svest o tome koliko je brzo prošla još jedna godina…kao i prethodna…

Kao da je juče u ovo vreme prošetala kejom i gledala u reku, pokušavajući da nađe taj sve manji i dalji ugao iz koga sve izgleda drugačije, smislenije. Oseća se često kao da joj je u mozak i u dušu ugrađen kompjuterski program. Neki parametri se tu menjaju sezonski, neki dnevno…i to je tako,  uvek. Ali nešto u tom programu možda treba da se apdejtuje. Dosta je.

Godinu dana kasnije, ista meta, isto odstojanje, isti osećaji praznine i gorčine na smenu…I onda je otišla na put, smišljen i planiran namerno da napravi rez između ovog i onog, pre i posle. Njeni mali trikovi i do savršenstva razrađene tehnike premošćavanja nepremostivih daljina…

Samo jedna kap kiše, suza, reč  – uvek nešto od toga zafali ili pretekne. Danas joj je opet pretekla jedna suza iz oka, nekoliko sa neba i zafalile su joj reči. Njoj koja sa rečima žonglira, pravi forhende i bekhende, asove i vinere. Da, njoj. Pred takvim igračem. Mrzi samu sebe što je pobegla bez borbe. Pobegla je ponovo, strčala niz stepenice kao bez duše, da što brže izađe iz te zgrade, iz te priče u kojoj nema glasa, sa te slike sa koje je izbrisana kao u fotošopu…

Brzim koracima vratila se u bezbednost ulice, buke,  mase nepoznatih ljudi, svog mikrokosmosa i misli izdresiranih, kontrolisanih i obuzdanih, preciznih i predvidivih kao i ono što je posle toga uradila, po zilioniti put, kako bi samoj sebi opravdala još jedan deja vu.

Gleda sebe, kako samoj sebi ide u susret sa drugog kraja ulice. Izviruje sa kraja drvoreda i vidi nju – sebe. Zna da sa kraja ulice pogled unazad daje mnogo bolju sliku.  Na toj slici nosi ogromne naočare za sunce. Skrivaju joj oči i misli. Ne vidi, ali sluti da je iza braon stakala siguran pogled koji ne luta. Nije zamućen suzom i ne odaje nijednu emociju. Pokazuje jasnu misao. Nju ništa ne lomi, ma nema šanse. Žuri jer ima cilj, a ne zato što beži. Ona je oprostila sebi, ne oprostila, izvinila se. Ide tamo gde je izabrala, putem koji je izabrala, kao i pogled na sebe iz suprotnog ugla i sliku pomalo iskrivljenu i lažnu.

Da, lažnu. Jedva da se ikad zapita šta dobro ima u istini ako ona tu istinu ne može ni da izgovori. I šta loše ima u laži ako je tom laži makar za mrvicu poštedela sebe. To je dobar ugao, da.

Podsetite je na to ako vam sledećeg juna kaže kako vreme brzo prolazi.

 

    

 

Reka

Bilo je feeeenomenalno!!!

Portugalija

Spisku svojih zasad neostvarenih želja mogla bih da dodam i Portugaliju. Da mogu da biram gde ću da putujem, ta zemlja bi bila moj izbor unazad skoro 30 godina.  A da me pitate zašto baš tamo - nemam pojma. Prosto imam neki osećaj da je ta zemlja nekako baš po mojoj meri. Ne znam zašto. Možda zbog onog petla.

Elem, za Portugaliju sam prvi put čula kada sam imala 7,8 godina. Tada je moj tata išao u Lisabon na duži službeni put. Činilo mi se da je čitavu večnost tamo ostao. Sve troje nas je zagrlio kad se vratio. Sećam se da smo Uroš i ja dugo otvarali kese sa poklonima i igrali se na podu, dok su tata i mama tiho razgovarali. Nas nije nimalo zanimalo o čemu pričaju, ali i posle mnogo godina pamtim poneku reč iz tog razgovora.

Vremenom sam, slažući svoje kockice, sklopila mozaik iz reči kojih sam se sećala. Pričao je o restoranu sa pogledom na pučinu Atlantskog okeana, o zalasku sunca, svetioniku koji je, osvetljen mesečinom, treperavo davao signale brodovima, o dobrom vinu koje je pio sa prijateljem čiji nadimak počinje slovom Ž  i jednoj odluci koja je te noći doneta…

Onda je usred priče odnekud izvukao keramičku figuricu petla, koja je mogla da stane u moju šaku. Pouzdano znam da petao nije bio veći od dečije šake, ali vratiću se posle na to. U osnovi, to je bio crn petao. Kresta mu je bila raskošna, crvena, a perje prošarano svim mogućim bojama. Kljun je bio kao pravi, a oči kao da su stvarno mogle da vide. Rep mu je takođe bio obojen divnim jakim bojama, a postolje, na kome je cela figurica stajala, bilo je crveno kao njegova kresta.

Tata je ustao i stavio petla na policu sa knjigama. Ne znam šta je tačno rekao i kojim je rečima to objasnio, ali se sećam da sam tog trenutka shvatila da je taj petao iz nekog razloga veoma, veoma važan. A bio je prelep. Divila sam se šarenilu boja i obliku koji je tako verno predstavljao pticu. Nisam mogla da odvojim pogled od njega.

Taj petao dugo je privlačio moju pažnju. Tata je rekao Urošu i meni da to nije igračka i da ne smemo da ga diramo jer može da se razbije. Zato sam često stajala ispred police i posmatrala petla, potpuno fascinirana. Strašno sam želela da mi bar na trenutak dozvole da se igram sa njim. Uopšte ne znam zašto nikad to nisam pitala tatu. Ali jednog dana, učinila sam to bez dozvole. Uzela sam petla najpažljivije što sam mogla. Na mom dlanu bio mi je još lepši nego na polici. Brzo sam ga vratila nazad. Prvu sledeću priliku kad sam bila sama kod kuće iskoristila sam da se opet krišom poigram sa petlom. I svaku sledeću.

Vreme je prolazilo a ja sam se igrala sa zabranjenom igračkom sve duže. Volela sam da pravim farmu od plastičnih životinja i lego kockica, a taj petao je bio kralj na farmi. Zamišljenu zemlju zvala sam Portugalija. Onda sam ispričala Urošu šta radim kad niko ne vidi, pa smo se igrali zajedno.

Jednom je neko zazvonio na vrata usred igre. Dobro pamtim strah da će moja tajna biti otkrivena. Skočila sam da vratim figuricu na mesto. Tu lego kocku na ivici tepiha nisam videla. Saplela se na nju i pala. Lepi petao ispao mi je iz ruke. Kao u usporenom filmu, mogla sam da ga vidim kako iz moje ruke leti kroz vazduh. Onda je zvuk lomljave odjeknuo stanom u kome se čula tišina.

Plakala sam više od tuge, nego od straha. Petao je bio polomljen na tri dela – glava, telo i postolje. Kada sam sva tri dela poređala jedan na drugi izgledao je kao da mu se ništa nije dogodilo, pa sam ga tako i ostavila na polici. Nikom nisam rekla šta sam uradila. Čekala sam da me neko otkrije.

Prošao je dan, dva i niko u kući nije dizao frku zbog slomljenog petla. Palo mi je na pamet da probam da ga zalepim super lepkom, iako sam znala da taj lepak ne smem da pipnem ni u snu. Nežno sam uhvatila krestu, kako bih prvo podigla glavu. Tada sam shvatila da petlić više nije polomljen. Sva tri dela bila su spojena linijama koje bi samo pravi krivac odmah prepoznao. Neko je, znači, video da je petao polomljen u zalepio ga. 

Odrastala sam ne znajući ko je zalepio petla i zašto me niko nije grdio zbog toga. U međuvremenu, igrala sam se sa njim tajno još neko vreme. Misterija se razrešila godinama kasnije, kada me igračke više nisu zanimale. Jednom sam brisala prašinu sa police za knjige. Pomakla sam petla i setila se kako sam kao dete zamišljala da je to kralj životinja u zemlji Portugaliji. Zagledala sam se u to šarenilo, pitajući se zašto je ta obična figurica, na kojoj su se boje prosto svađale, bila toliko posebna. Onda mi je nešto drugo potpuno skrenulo misli – mesta gde je petao zalepljen pod još nerazjašnjenim okolnostima nisu se primećivala. Pogledala sam pažljivije i tu me je čekalo novo iznenađenje -taj petao nije bio polomljen. Bio je to drugi petao. Lažnjak.

Dosije iks rešila sam istog popodneva. Tada sam pitala tatu da mi priča o petlu. Čula sam ne posebno zanimljivu priču o nekoj prodavnici suvenira u Lisabonu i nečemu što mi je ličilo na feng šui simboliku čuvanja dva petla na dva različita mesta. Dalje nisam slušala. Ne znam šta je rekao o drugom petlu. Na kraju mi je kazao da je on polomio prvog petla. Pao mu je na pod kada je hteo da uzme neku knjigu sa police. Polomio se na tri dela – glava, telo i postolje. Onda je on te krhotine bacio u đubre i na isto mesto stavio drugog petla. Nije se mnogo sekirao, jer mu je mama godinu dana pre toga priznala da joj je petao pao kad su premeštali policu i da ga je zalepila super lepkom.  

Gledala sam dvojnika u mojoj ruci. Kakav kič, pomislila sam, vraćajući figuricu na mesto koje je nekad pripadalo kralju jedne zamišljene zemlje. Pitala sam se šta li je još zalepljeno, obojeno, zamenjeno u mom svetu i šire.  

Iako sam odavno svesna snage kojom su razne zablude i iluzije uticale na moj život (i priključenija), Portugalija je ostala za mene zemlja Nedođija. I sve dok je tako, Petar Pan u meni ne miruje. Neki mudri ljudi kažu da je to dobro.