Maratonci
….tek u jesen otkriju se boje krošanja…sve su iste u leto zeleno…
Moj drug Bora nije znao da čita do četvrtog razreda osnovne škole, od njega smo slušali da su Srbi ratovali u Africi, da je Karlo Veliki bio kralj Persije, da je vodonik latinski naziv za vodu, a na engleskom je mrtav ‘ladan izvalio: ’maj fadr iz militari fejs’…
Još se sećam mirisa lepka iz Anine sveske iz biologije, presovanih listova drveća i cveća sa ispisanim nazivima, fotogafija glavnih gradova kao sa razglednica u svesci iz geografije. Nepogrešivo je znala gde su na karti Bahrein i Sijera Leone, od kad do kad je vladao car Justinijan, razlikovala aorist i pluskvamperfekat, napamet vadila treći koren iz nečega… kao recitaciju nabrajala je po grupama hemijske elemente iz periodnog sistema i znala sve zakone termodinamike…
Steva je bio osrednji đak, ali rođen sportista. U prašini je ostavljao sve druge dečake u trci na 500 metara, dok mu u zgibovima i skakanju u dalj nije bilo ravnog ni među starijima…nisu ga zanimale žurke, provodi, ekskurzije…stalno je trenirao, takmičio se sam sa sobom…
Zlata je svirala klavir. Božanstveno. I danas kad čujem Šopena i Baha setim se nje. Komponovala je svake godine novu školsku himnu sa kojom je naš razred od petog do osmog razreda bio prvi na nekim takmičenjima. Svirala je napamet, bez gledanja u note ili dirke. Dok su njeni dugi prsti stvarali divne melodije, mimikom i obrvama davala nam je uputstva i svi smo zvučali kao jedan…
Bora je završio elektrotehnički fakultet, oženio se devojkom sa studija, sa kojom ima troje dece. Imaju svoju firmu i žive u Kanadi. Malo šta me tako raduje nego kad ih sretnem, pa se prisetimo školskih dana. Ana je sa 22 godine diplomirala na PMF, posle čega je iz nepoznatih razloga pala u tešku depresiju i navukla se na drogu. Pre nekoliko godina srela sam je u gradu, samu, bledu i providnu. Nije me prepoznala, ja nju jesam. O Stevi često čitam u novinama. Kažu da je ubio nekog čoveka. Traži ga Interpol. Zlatu znate i vi. Pod novim umetničkim imenom, izbila je u vrh turbo folk muzike, unovčivši svoj talenat za velike pare u ‘umetnosti’ koja je to znala da ceni i plati. Pitam se da li još ponekad svira Šopena, bar kad je sama.
Pre neki dan dobila sam jedan od onih mejlova sa filozofskom porukom. Postavljena su mi dva pitanja:
* Zamislite ženu koja ima osmoro dece, od kojih je troje gluvo, dvoje slepo, jedno maloumno, a ona ima sifilis. Da li biste joj savetovali da rodi i deveto dete?
* Izaberite svetskog lidera od tri moguća kandidata:
1.prvi je udružen sa korumpiranim političarima, odluke donosi isključivo posle saveta sa astrolozima, ima dve ljubavnice, puši kao Turčin i pije osam do 10 martinija na dan
2.drugi je dva puta izbacivan iz službe u kojoj je radio, do mraka popije litar viskija, na faksu je pušio travu, a do podneva ga je nemoguće dići iz kreveta.
3.treći je više puta odlikovan u ratu, vegetarijanac, ne pije, ne puši i nikad nije imao seks van braka.
I sad ja treba, naravno, da zdravorazumski odgovorim da ona žena ne bi trebalo više da rađa decu. Na to mi je iskočio odgovor - Čestitamo, upravo ste ubili Ludviga Van Betovena! Odmah sam pogledala odgovore na drugo pitanje. Prvi Ruzvelt, drugi Čerčil, treći Hitler…
Pa onda tako sednem, pa razmišljam. Da li išta zavisi od nas? Ako damo sve od sebe u nekim životno važnim momentima, znači li to da ćemo plodove svog rada i truda ubirati kasnije? U suprotnom, ako kao cvrčak iz basne leto svoga života provedemo gluvareći i dangubeći, nezainteresovani za svoju sudbinu, dok mravi oko nas padaju s nogu od rada, da li ćemo već iste zime doživeti tužan kraj? Da li čak postoji verovatnoća da ako ovo, onda ono…ako ne ovo, onda nema posle…
Nisam imala tu dilemu kad sam sedela u klupi sa njih četvoro i ostalom bandom iz starog kraja. Za mene su stvari bile prilično jednostavne. Treba postaviti cilj i ići ka njemu. Međutim, kako smo rasli tako smo shvatali da život imaj svoj plan. Šta bude, biće, svidelo se to nama ili ne. Desi se nešto nepredviđeno i pažljivo smišljen scenario krene nekim sasvim drugim tokom. A naši snovi sruše se kao kula od karata. Nema garancije, nema čak ni verovatnoće da određeni uzroci imaju predvidive posledice. Shit happens.
U međuvremenu, ne propuštam da se redovno iznerviram zbog Bašuninog švrakopisa, minusa na tekućem, soka prosutog po čistoj posteljini, kiše koja pljušti uvek kad operem prozore i kad neki vozač sa manjkom adrenalina stane ispred mene na žuto, a ja čak ni ne žurim. Mislim, ko još staje na žuto?
