Ne sećam se tačno odakle sam se vraćala, kada sam, ušavši u svoju zgradu, shvatila da je neko ispred broja sprata na kome živim, dodao broj 2. Zaboravio je da uz to doda i lift, ali šta sad da se radi. Prihvatih ja to, kao što ponekad znam da se pomirim sa stvarima na koje ne mogu da utičem, i krenuh hrabro gore, usput razmišljajući gde mi je pamet bila kad sam kupila stan na 24. spratu u zgradi bez lifta.
Stigoh nekako do 23. sprata, kada se predamnom ukaza nekakva svetlost. Da nisam umrla penjući se, shvatih kada sam posle odmorišta pogledala udesno i videla da su vrata mog stana širom otvorena. Međutim, stepenice su nestale. Od 23, 5. do 24. vode neke klimave merdevine od kanapa. Na čemu stoji moj čardak ni na nebu ni na zemlji nisam smela ni da pomislim. A one merdevine se ljuljaju na promaji. A ja se nasmrt plašim da visim u vazduhu. A sve je takoreći nadohvat ruke. Od moje lepe tvrđavice deli me ambis. Gledam, ne verujem. Pružam ruku da uhvatim onaj klimavi viseći most kojim moram da se uspentram. I nešto me povuče…
Padam, dugo…. Budim se na plaži, kao iz Hello nagradne igre. Kakav košmar, mislim i odmah se dosetim da je to sigurno zbog gepeka. Zbog onog što mi je u gepeku. Nisam ja kriva, majke mi. Ali od sinoć, ništa više neće biti kao pre. Kada sam učila da vozim sećam se da sam rekla instruktoru da, kad mi kola noću na otvorenom putu idu u susret, ne vidim ništa sem njegovih farova. On mi rekao da mi je to dovoljno. A šta ako mi istrči pešak? E, kaže on, onda je neki samoubica, pomozi čoveku. Sad tek shvatam na kakvu je pomoć mislio. Eto pomogoh, sad posle 15 godina uspešnog izbegavanja da učestvujem u ostvarenju takvih namera…
Celu noć sam bežala dok nisam stigla na more. Znam da na moru ništa neće krenuti po zlu. Ali moram dalje da vozim. Posle dremke na plaži, ulazim u more. Plivam neumorno do druge obale. Izlazim na plažu i vidim nemačkog turistu kako čita Spiegel ili tako nešto. Gde li sam, nemam pojma. Ne znam nemački, ali preko njegovog ramena čitam vest da policija traga za…nekako shvatam da i oni shvataju da ja nisam kriva. Idem da im kažem, sve ću da priznam…
Plivam nazad na svoju plažu, srećnija nego ikad. Sve će se razrešiti, imaću svoj život ponovo. Približavam se plaži i vidim da na njoj stoje svi moji prijatelji i gledaju prema meni. I. mi se osmehuje kao da mi poručuje da ništa ne brinem i da je ona sa mnom do kraja. A. se plaši da li ću izdržati poslednjih 50 metara i pita se zašto sam uopšte to veče izašla iz kuće. N1 me ozbiljno posmatra, znajući da još ništa nije gotovo i da sam u opasnosti. N2 već planira kako ćemo napraviti žurku kad sve ovo prođe, usput brinući što joj štikle upadaju u pesak. Vidim i nekoliko kolega kako se domunđavaju i telefoniraju.
Iza sebe osećam prisustvo ajkule. Valjda nije gladna, nadam se, dok zamahujem poslednjim atomima snage. Vidim i S. kako me slika dok se borim za život. I još neki dragi likovi…
Pogled unazad, dva reda nečeg belog i oštrog i …rez.
Skačem iz kreveta kao iz katapulta. Već je 10, a danas sam dežurna. Moram brzo na posao. Trčim bosa u kupatilo, papuče ne mogu da nađem. Žurim, nemam vremena da tražim omiljene farmerke. Stavljam kafu, ali nema struje. Mokra kosa, pa šta. Ispred frižidera nekakva bara od nečeg što se otopilo unutra. Bežim iz kuhinje, ali se na poslednjoj pločici okliznem. Padam tik ispred fotelje, uz jak bol u kolenu. Jedva ustajem i her Flick hodom trčim da zgrabim prvu stvar iz ormana. Samo želim da izađem iz kuće.
Izgledam najgore u životu. Mokru kosu vezujem u rep i stavljam kačket i naočare za sunce. U pekari usput kupujem dve nes kafe, sendvič i štrudlu sa makom. Uvlačim se u firmu u nadi da će i današnji kontakti između mene i spoljnog sveta biti telefonski ili elektronski. Otključavam ofis i to je trebalo da bude kraj košmara na javi.
Palim komp, skidam kačket, naočare, odvezujem kosu. Izuvam patiku sa noge koja me boli, primičem neku stolicu i tonem u svoju fotelju. Ispijam kafu čitajući neki post na wordpressu. Pa još jedan, pa još jedan. Daj, rekoh, da i ja nešto sklepam, dug je dan, smoriću se ovde. Danas su opet neki izbori, zaboraviće svi na mene u ovoj jazbini, ali treba odsedeti tu za svaki slučaj. Pišem kao luda. Uzimam onu štrudlu sa makom. Kad sam bila mala, mislila sam da ih prave od mlevenih mrava, ali nikad nisam imala dilemu jesti to ili ne. Stižu neki komentari, pa se smejem sama sa sobom, punih usta onih crnih mrvica.
Iznenada, otrvaraju se vrata ofisa. Moj kolega D, uvodi još trojicu naših zajedničkih kolega. Amer, Englez i Španac. ‘Hello’ prozboriše uglas. ‘Hello’, promumlah i ja, pokušavajući da snagom kirbija usisam sa zuba izdajničke tragove ždranja štrudle sa makom, dok su ona četvorica prilazila mom stolu. ‘This is my friend Lost. She is an expert for…’ poče moj kolega, dodeljujući mi zvanje koje smatram da ne stoji i koje bi me, kad bi bilo tačno, automatski stavilo na uslugu pomenutim kolegama, pretvarajući moj dan u još goru mizeriju.
Nisam mogla da oćutim, kao ni nikad pre u životu. ‘Well, actually, I am not..’ pokušavala sam da ga ispravim, usput tražeći reči na engleskom da uz što manje govorancije kažem nešto što bi značilo ‘ Fuck off, all of you’ samo na finjaka. Šta sam rekla, nemam pojma, jer me je u smišljanju teksta jako ometalo sinhronizovano buljenje četiri para očiju u moje zube. Eto, šta se desi kad hoću da pokažem zube. Mada mi se učinilo da je Španac skenirao i još ponešto sem mojih zuba, ali to mi se sigurno učinilo, pošto je zbog zuba odmah prešao na skeniranje mog radnog stola…
‘Ajde, Lost, ispetljavaj se iz ovoga, pomislih, sećajući se onih košmara od noćas, koji su nagoveštavali neku katastrofu.
‘Would you like some …’ eh, kako se na engleskom kaže štrudla sa makom. Srećom, razumeše momci šta sam mislila, pa privukoše one kotrljajuće stolice mom stolu i podelismo bratski moju užinu. I svidelo im se. Posle sam im podelila orbit za bele zube. Onda je moj kolega D nekom telefonirao ko je mogao da im pomogne. A ja sam nastavila da blogiram sa vama i uživam u životu.
