how long…
sećaš li se filma ‘Dan mrmota’?… ne?…dobro, nije šteta…znam, radi se, ne stiže se…sigurno znaš knjigu ‘100 godina samoće’…da, ali nije bitno…stvarno nije…ali tako mi izgleda…
ima 10 godina…sedi na zadnjem sedištu limuzine ‘ami 8′…kilometri pravog puta i dve duge bele linije…na kasetofonu sluša Claydermana…ona će svirati kao on…prsti su joj na kolenima…tipkaju zamišljene dirke…zamišlja da to ona svira…daleko ispred na putu spajaju se bele linije…sigurna je da negde u perspektivi postaju jedna jasna bela linija koja će joj pokazati siguran put…
ima 17 godina…pljušti majska kiša…mokra je do gole kože…uginuo joj je pas…ne može da se vrati kući…šeta sama po parku dok joj voda curi niz leđa…nema puta…nema linija…pešači kilometrima sporim koracima…plaši se da stane…čak ni M ne može da joj priđe…
ima 27 godina…stoji sama, naslonjena na vrata jedne male sobe…tiho svira klavir na radiju…sve je ružičasto, mirišljavo…toliko je savršeno…plaši se da treptajem oka, pokretom ruke, nečujnim korakom ne načini šum i poremeti čaroliju…ona je njena…zar je ona njena?…postoji li ovolika sreća…
ima 33 godine i najbolji plan od kada postoje dobri planovi… ima snage dovoljno za atomsku bombu… sve što takne pretvara se uspeh… ima dva kofera nekih potrepština… 200,300 nekih knjiga… jednu malu džunglu…jednu malu kutiju sa nekim sitnicama…i jednu malu…
dobar plan zamalo da uspe…ispalo je da deset dugih prstiju bolje sviraju na kompjuterskoj tastaturi nego na dirkama od abonosa i slonovače…od Claydermana definitivno ima boljih, ali su francuska vozila najudobnija na svetu…suze manje peku ako plačeš na majskom pljusku i svaka tuga prođe…čarolija je tu i kad niko nije na straži, i kad zaspiš od umora i bdiš od straha, tu je i kad više ne liči na sebe i kad je ne prepoznaješ…ne postoji plan B za koji treba više od dva kofera i ne postoji mogućnost da to bude prekasno… a atomskih bombi ionako ima previše na svetu…jedna je baš skoro razorila jedan stari san…
