Pijaca
Obožavam pijace u proleće, kad sa tezgi zamiriše prvo zeleno povrće, narcisi i jorgovani. Kada imam vremena za svoj pijačni ritual, volim da prvo prošetam kroz to šarenilo, obiđem sve, pa tek onda kupujem. Juče, međutim, pijaca mi nije bila u planu, već banka, apoteka, prodavnica, a sve je to trebalo obići za nepun sat. U žurbi da stignem sve, krajičkom oka uhvatila sam veselu pijačnu atmosferu. Na brzinu reših da promenim plan, uštinem odavde, produžim odande i priuštim sebi nekoliko minuta muvanja kroz pijacu, tek da vidim čega ima.
Već na ulazu, zapahnuo me je svež miris cveća iz ruku jedne cigančice. Kupila sam ogroman buket narcisa. Na tezgama je bilo svega. Karfiol, brokoli, spanać, blitva, zelje, mladi krompirići, šargarepa…pomorandže, kivi, banane, jabuke…pa uvozni paradajz, krastavac, jagode, pa čak i breskve…u redu preko puta jaja svih veličina, sir, kajmak, kore, rezanci, med…gledam i uživam…ne idem kući, pa ne kupujem ništa…pošto blitva…80…a krompir…40, vidi kakav je ivanjički…kol’ko ti je šargarepa…molim vas kilo zelenih jabuka…kupite, godpođo, vidite kakve su…
Pogled mi je privukao žustri izlazak neke trojice u crnim kožnim jaknama iz menjačnice. Razišli su se na tri kraja pijaca. Jedan od njih krenuo je ka sporednom ulazu na pijacu i stao kod kapije. Zadržala sam se kod tezge sa sušenim voćem, razmišljajući da li da kupim pakovanje suvih kajsija i brusnice da mi se nađu u rancu, a zatim se uputila baš ka toj kapiji. Dok sam prolazila pored čoveka u crnoj kožnoj jakni, čula sam ga kako je promrmljao za mnom ’devize, devize, evri, evri’. Pogledala sam ga užasnuto, pitajući se da li se on to šali.’Devize, evri’ čulo se opet i ja shvatih da se ne šali.
Dobro. Nisam paničar, ni paranoičar, znam da nam je privreda malo (malo više) u problemu, zbog ovih tupadžija što nam vode zemlju. Znam da i najmanja talasanja i pomeranja utiču na kurs i da je neki tajkun, broker, bankar, kriminalac rešio to da iskoristi. Palo mi je na pamet i da su ulične dilere lansirali ko zna čiji centri i interesne grupe, u nameri da se neko kao ja sledi kad ih vidi i čuje , ne bi li nam takvi prizori osvežili sećanje i učvrastili nas u odluci da 11. maja glasamo protiv onih čija vlada ih pušta da stoje po pijacama. Znam i da to još ne znači da nam se bliži inflacija iz 92. – 93. ali ’devize, devize’ mislila sam da više nikad neću čuti, baš kao ni zvuk sirena koje su najavaljivale bombardovanje. I šta sad da mislim?
Vesela šetnja po pijaci završila se tako što sam brzim korakom krenula uskom uličicom, gledajući svoja posla. Zaboravila sam da se vikendom to mesto pretvara u buvljak-sekond-hend. Na asfaltu raširene prostirke i najloni služe kao tezge prodavcima najneverovatnijih predmeta. Težak zadah bede zamenjuje svežinu prolećnih mirisa.
Hodam kroz berzu otpada. Brkati Ciga sa prljavim kačketom u zubima drži filter od cigarete. Slaže svoju robu. Na najlonu ispred njega stoje poređani gola lutka bez jedne noge, flomasterom išaranog lica, žalosno ofucane farmerke, neki predmeti od gvožđa, delovi nečeg, potpuno potrošeni lakovi za nokte u nekoj probušenoj korpi, naočare model ’Rip Kirbi’ sa jednim napuklim staklom zalepljenim selotejpom, užasno stara i dotrajala obuća, na jednom mestu par cipela, različitih…
Ko kupuje takve stvari, pitam se, svesna da ne mogu ni da pojmim sudbine tih ljudi i stvari koje prodaju. Na drugoj prostirci, jedna baka prodaje odeću. Druga baka stoji pored i naslanja jednu suknju na sebe, dok joj prodavačica namešta, uveravajući je da je dužina dobra. Veselo ćaskaju i smeju se. Verovatno stara mušterija. Neka deca prodaju polomljene igračke. Jedan musavi dečak viče na drugog, zato što se igrao sa vozom koji je na prodaju. Ovaj drugi ga gleda dok se sa obe ruke češe po kosi. Dve devojke prodaju potrošenu šminku, plastičan nakit, šnale i češljeve.
Mirišem svoje narcise. Buket sam platila 100 dinara. Šetala sam po pijaci kao kroz park. Onda sam čula tog dilera kako prodaje devize na ulici i to me je zabrinulo. A šta li brine ove ljude? Taj diler sigurno ne. Niti to što dinar pada, a mi opet nemamo vladu. Niti mračne najave o postizbornim koalicijama i povratku u vreme izolacije i glupog inaćenja sa svetom. Moj buket narcisa za njih je opstanak još dan, dva…
Gledam tu polugolu decu. Razmišljam šta bi trebalo uraditi sa njima. Dajem im novac, pazeći da me ne dodirnu prljavim ručicama i da neka vaška ne sleti na mene. Zaranjam nos u buket narcisa da ne osetim miris nesreće sa njih. Bežim sa tog mesta kao da je beda zarazna.
Šta drugo mogu?
To je naša žalosna realnost…no ja sam i dalje optimista i nadam se boljem, pa možda i ne bude, ali moram da se nadam, jedino mo je to ostalo…Mislim da kad bi čuo ono njihovo poznato nam zzzzzzz (devize), da bi počeo da se tresem u napadu sećanja…Uh, užas…Valjda biće bolje!
tako je lepo poceo ovaj post, a zavrsio strahom… nisam vise u beogradu, pa gledam sa ove druge strane ta dogadjanja i bojim se….trenutno ne sluti na dobro….
kratko je vreme do izbora…
NADA… nadam se zbog svih vas, zbog mojih roditelja, zbog sebe same…,
moji narcisi su procvetali, vec odavno…i doneli prolece…neka i tebi donesu radost…
pozz
idi bre lost…
idi bre lost…
i treba da strahujemo…ponovo se zahuktava…ne volim da se sećam ružnih stvari…preživela sam ih…i neću to da priuštim svojoj deci, ne smem
Ostaje nam samo da se molimo. Ali, koja vajda od toga. Stvarno, idi bre lost…
Ovako kada napises zvuci stvarno,realno, a ja kao po obicaju ne bih da mislim o tome.Samo ostaje da se nadam da se nece ponoviti, i da je to ipak iza nas.Verujem…
uvek nam ostaje nada, ali pesimista je optimista sa iskustvom…pitam se da li generacija koja je prošla 90-te ima energije da se ponovo bori za nešto ovde ili samo da se skloni kao ja sa pijace…
Ja mislim da ima snage,samo nekada ne znam gde su ti ljudi,malo su se osuli,cini mi se.
Povremeno sklonis se sa pijace,ali cini mi se moras se vratiti ..bar po povrce,mozda situacija bude drugacija,odluka drugacija.
Stajala sam na kisi, na mrazu, bila sam tamo na ulicama…borila se koliko sam mogla, ako me budete opet zvali docicu, jos jedan glas, protiv bede…ne smemo da se sklonimo, to bi oni zeleli…a nasa deca….zar da i oni sve to prodju sto su nase generacije prosle….NE..!!!
Pa,moras da imas snage. Koji ti je izbor? Da legnes i cekas da umres? A sta sa basunom? Hoces li i njoj reci: mama nema snage jer je bila mlada devetesetih kada su se cike iz najcrnjeg mraka igrale zivotima drugih ljudi? Problem je u tome sto smo mi ovde psihicki unisteni.
imaću snage da joj spakujem kofere i kupim kartu u jednom pravcu za truli zapad, ako u ovoj zemji ponovo prevlada ratnohuškačko raspoloženje…za vetrenjače nemam ni snage, ni vremena.
Da se borim ponovo sa onom situacijom kad nisam imao za malu, malecku čokoladicu a mnogi ni za hleb?Sa tim se nikad više nebi borio, zapucao bi u beli svet…
Moze i tako. Ja svako jutro ustanem i kao u onom vicu s azdajom kazem: jbt,gde ja zivim!
i ja, kao u Danu mrmota
Pazi sad kad te ja na svo ovo očajanje pitam zašto ti redovi pokrivaju jedan drugi, tako da pola nisam uspela da pročitam?
Ali i pola je bilo dovoljno da donesem zaključak, još jednom.
Ne verujem da će nam se prošlost ikad više ponoviti. Krize da, previranja da, pad standarda da, donekle. Ali onakvo ludilo se događa, na sreću, samo jednom.
Nikad više.
Slova su mi ogromna i gusta zato što se g-djica Bašuna igrala po wordu, posle čega mi je nestalo pola opcija sa tool bara za veličinu i tip slova i za prored. još nisam uspela to da namestim, ako neko zna, dobrodošle bi mi instrukcije za vraćanje worda u prvobitno stanje.
A ovo drugo stanje u kome živimo- ni ja ne verujem da to može da se vrati onako kako je bilo, ali i samo podsećanje je užasno.
Ja sebe teram na optimizam. Necu bre da verujem da ce se sve ponoviti. Prosto necu i tacka.
Vec si nesto ucinila pisuci ovaj post.
eno, izgubila sat, nagužvala slova…ko zna šta je sledeće?…nemoj da obrišeš moj blog
Kod nas nikada nisu ni odlazili dileri sa ugla. Uvek su tu. I niko ih ne dira.
A van ograđenog buvljaka sa kao kasama, i kao mestom gde se izdaju računi za plaćenu robu, ima dobar broj pravih buvljačara. I tamo samo sirotinja i pazari. U prašini, blatu, snegu …
Ni oni nikud nisu odlazili …
Bubo, neću ni ja, ali kad čujem vesti… sve mi se smrači
Špagetić, sve je odmah lakše kad se isćaskaš sa prijateljima
Bocko, tvoj blog je bezbedan, ali zihernadla se opet zagubila
Suske, nisam znala da su se dileri negde održali, to je baš depresivno
Znao sam da se ovo sa slovima dešava kad pišeš u wordu pa kopiraš ovde!Što ne pišeš direktno u wordpressu?
@Punky; Zato što su slova presitna, a ne postoji mogućnost izbora ni fonta ni veličine. Bar ja zbog toga ne pišem direktno. Kuco?
ja navikla da pišem u wordu. sad mi je veći problem kako da sredim word nego blog
Imaš dodavanje tih panela…pročeprkaj malo…rado bi pomogao, ali ja sam na Linuxu i koristim open office!
Hmm… Ja ti pomoći ne mogu. Tebi ide red preko reda, a meni pravi “dupli razmak” i ne umem da nađem gde se to podešava. Joj ja i PC. I word.
Domaćica.
Jbt,hoces li namestiti ovaj sat? Kako da znam da li je ovo pisano minut pre nego sam stigla ili juce?
moraćeš da se snađeš sa datumom, to je najpreciznije vreme koje umem da namestim
i ja kucam u wordu pa kopiram…to ne treba tako?
…no kako?
zihernadla mije u džepu…mrzi me da je vadim
čuvaj mijo rep da ne budeš slep….ruka ruku mije….jebgabože
NEMOJ BITI SLEP. Mijo!:
dRVO SE NA DRVO NASLANJA, A ČOVEK NA ZID. RIKNO MI CAPSLOCK JOPET. BEČIM SE!
Pa kako god, važno da se piše…ja pišem na licinom mestu, samo kad mi dođe…pa i pesme isto…otvorim blog i švrljam!
ja ne, navikla na word još iz vremena kada nisam imala kablovski internet, ali sledeći put ću da isprobam
pa kakve veze ima dal’ imaš kablovski net s worDom, ne razumem? OTVORIŠ STRANU, DISKONEKTUJEŠ SE I PIŠEŠ? (zašto velikem slovima? ne znam, mrzi me da brišem) gde je moj mejl?
meni lakšem da uđem u word, otkucam šta imam, pa copy/paste na blog, nego da se konektujem, uđem, diskonektujem, napišem, konektujem, kliknem šta treba
ahaaaaa, mejl! pišem prvom zgodom! 
kakav mejl?
a gde je moj mejl?
Stvarno, gde je tvoj mejl?
Aaaa znam, otisao na posao!
puštaš ga da se švrćka gde hoće?
c c c, da ga bar nađe ko treba
kad se vrati, pošalji mi ga na kućnu adresu, važi?
možda zalut’o kod mene?
Vid’la sam ti mejl: eno ga u kujni krade mojemu Grujanu mačeću ‘ranu. samo da znaš. pa ti vidi.
reci Grujanu da je ovaj moj večer’o samo je alav i reci mu da pita ovog mog jel zaboravio da ima kuću i da mu poruči da briše nazad da ne dođem ja po njega, ima da mu uši izvučem :grrrrr:
Grujan
:mijaoooo:
:frrrrrrrrr:
:šic!:
:prrrrrrr:
prd?
aaaaaa, prrrrrr
prd
prrrrr
da li da joj prijavim da kad negde vidim takvo mače obavezno kažem ‘gle kakva slatka šaputalica’
Ucinilo mi se da pises o mojoj pijaci ,o mom gradu ali ne ti pises o zemlji gde su svi gradovi i pijace iste jer je to zemlja nemastine,straha,dilera…
Prosle su te devedesete,mislila sam bice bolje,bilo mi je jako tesko kao i svima ali imala sam NADU.Sad je gubim jer ne mogu da verujem da su svi pametni ljudi iz ove zemlje nestali,da je ostala samo glupost,primitivizam koji nas i vodi u jos vecu bedu.Mlade,te rodjene 90tih treba neko da necim nauci da ih povede ,da im da ideju ali tih vise nema.
to je pijaca u centru grada koji se oduvek povlačio pred primitivizmom i divljaštvom, sve dok ne bude kasno…Beograd je oduvek znao lepo da se sablažnjava nad glupošću i nekulturom i da se sklanja u svoje starovremske stanove, čuvajući svoj evropski duh u starim salonima…priznajem, i ja sam takva…a znam da ne valja.
da samo sto je ta pijaca u centru grada i skolstvo,zdravstvo,privreda…pijacarska zemlja i mislim da je kasno jer smo se isuvise povukli pred tim primitivizmom i divljastvom a nemoguce je vise skrivati se u podzemlju evropskog duha,evropa je daleko od nas,sve dalje.
i meni se čini, realno je tako, mada se trudim da ne razmišljam na taj način, jer je poražavajuće. tražim dobro u onome gde mogu da ga nađem. globalno, toga ovde nema ni u najavi, ali neka mala sreća postoji za svakog od nas