Ona i ja
’’Mama, mooooolim te, obuci se kao kad ideš na posao…tako izgledaš pametnije’’, rekla mi je ćerka jednom zgodom, ili bolje reći nezgodom, videvši da sam čvrsto rešena da na roditeljski sastanak idem u farmerkama…hmmmm….
Drugom (ne)zgodom je slušala kad sam nešto dozlabogavažno pričala telefonom, pa je rekla: ’’A da te vidi na šta ličiiiiiš s tom kosom i u tim čarapama’’…grrrrrrrrrr…
Treći put je onako usput dobacila: ’’U toj suknji i sva takva uopšte ne izgledaš onako smešna i blesava, kao inače’’. Uf!
Od toga dana, pored ogledala prolazim vrlo pažljivo, posebno kad pričam telefonom, što je skoro pa stalno. Pazim da se i sama ne šokiram drastičnom razlikom između zvučnog i vizuelnog efekta, kao onaj buljavi smajli (koji mi, inače, liči na Homera Simpsona). Kad baš moram, ja se lepo pripremim, pa znam šta me čeka. I onda priznam da postojimo – ona i ja.
Ja se zovem Lost i ja sam blogoholik. Dobro veče Lost. Dobro veče, evribadi. Imam smešnu frizuru i crvene čarape sa žutim srcima. Smešna sam i blesava, po mišljenju jedne od malobrojnih osoba do čijeg mi je mišljenja stvarno stalo. Užasno sam brbljiva, sem ujutro kad me probudi telefon. Tada ne pričam mnogo, ali sam zato agresivna.
Više sam noćni tip. I više sam maratonac, nego sprinter. U čuvanju tajni i lupetanju o svemu i svačemu sam nezvanični prvak sveta, ustvari delim prvo mesto s jednom plavušom, ali slomiću joj nogu. Nisam baš mnogo bistra, nekad ne vidim ni koliko je dva i dva, a samo deo objašnjenja je u činjenici da sam retardirana u oba oka. Često sam nestrpljiva i neodlučna…i svašta još što ne smem ni da pomislim, a kamoli da napišem, jer mi je jedna mudra osoba rekla da je to opaka boleština…
Trenutno čitam ’’Zovem se crveno’’. Šta slušam, znate (i tek ćete da saznate). Vozim nešto za šta moj komšija zna da pita: ’’Kreće li se lađa francuska?’’. Dobro vozim. I brzo. Jednom su mi ponudili da budem vozač jednoj bandi koja pljačka banke. Kažu, dobar vozač je pola posla. Rekoh, neka hvala.
Uspavljujem se uz pomoć horor serije zvane ’’Reži me’’, kad ona druga ja odgleda sve vesti. Kad vidim krv, pokrijem se preko glave. Pijem crno vino i podnosim ga više nego dobro. Nekad se malo foliram da me u’vatilo. To kad obučem onu suknju, jednom godišnje.
Moja druga ja ima neko egzotično ime koje stalno mora da ponavlja da bi ga ljudi zapamtili. Zato je ćerki dala ime Una, da bude kratko i jasno. Al’ ne vredi. Svi godinama pitaju da li se zove baš Una ili je i to neki nadimak. Zove se Bašuna, odgovaramo obe, jednako besne.
Ja, inače, svima dajem nadimke. Ustvari, ne svima. Uopšte ne svima. Nikako ne svima, šta vam je!!!! Samo onima koji su mi vrlo dragi. Kad sebi treba da smislim neko konspirativno ime, skroz se izgubim.
I moja alter egoina ima svoj blog. Piše neke pričice, ne posebno zanimljive, kao ni moje, samo što su moje 100 puta bolje. Ko je ne zna, pomislio bi da se razume u sve i svašta. Ali tamo na tom blogu nema muzike, nema nijednog smajlija, a i drugi blogeri imaju neka čudna imena…ne znam šta im to znači…svi su nešto smrtno ozbiljni i sumorni…zato se ja ovde raspištoljim za obe…. Ni ona ne ume da drži jezik za zubima, ali ume da pokaže zube… To mora da me nauči.
I kad se obuče tako da izgleda pametna, onda ne zna ni da se smeje, ni da plače, ni da igra, ni da peva. Ni kosa joj ne bude smešna. Utišava mi muziku. Broji mi čaše vina i kalorije. Kaže i ona da sam smešna i blesava. I da čeka da vidi kad ću da se setim da treba da se kreči i da nam je krov malo…je bušan…je bušan…i curi ulje na francuskoj lađi iz nekog semeringa…i ona mala pojma nema prideve…i dosta je bilo zajebavanja!…
A ja sam noćas sanjala jednu terasu na Dunavu koje više nema, ostala sam željna te terase…i, da mogu, poželela bih da jednom opet čujem jedan određeni klavir…još jedno parče čizkejka sa pijanim višnjama…poželela bih i jedno desno rame…i kosu koja se ne kovrdža na kiši.
Sve drugo imam.
