Lost

Remember when you were young, you shone like the sun.
Shine on you crazy diamond.
Now there’s a look in your eyes, like black holes in the sky.
Shine on you crazy diamond.
You were caught on the crossfire of childhood and stardom, blown onthe steel breeze.
Come on you target for faraway laughter, come on you stranger, you legend, you martyr,
and shine! You reached for the secret too soon, you cried for the moon.
Shine on you crazy diamond.
Threatened by shadows at night, and exposed in the light.
Shine on you crazy diamond.
Well you wore out your welcome with random precision, rode on the steel breeze.
Come on you raver, you seer of visions, come on you painter, you piper, you prisoner,
and shine! Nobody knows where you are, how near or how far.
Shine on you crazy diamond.
Pile on many more layers and I’ll be joining you there.
Shine on you crazy diamond.
And we’ll bask in the shadow of yesterday’s triumph, and sail on the steel breeze.
Come on you boy child, you winner and loser, come on you miner for truth and delusion,
and shine!
  

Gledam gde idem, pazim gde gazim, a posebno pazim kad vozim. Propuštam pešake, stajem na ’’stop’’, ne prelazim na crveno, ne ulazim u jednosmernu ulicu iz zabranjenog pravca, ne gazim punu liniju…uglavnom. Mislim, to izbegavam. Nekad ipak, sasvim svesno, proletim preko ’’zebre’’ pešaku ispred nosa. Desilo mi se i da sam punim gasom prošla na ’’stop’’ ili na ’’žuto kao krv’’. Pošto živim u jednosmernoj ulici, ponekad mi je baš zgodno da izvesni crveni znak sa belom crtom, prosto previdim. A nagazim i punu, pa čak i duplu, ako je traktor ispred mene. 

A ako je pandur ispred traktora, ja priznam da sam kriva. Ako treba da se plati, platim. Ako hoće da mi uzmu dozvolu, nađem vezu. Ali, to nije bitno, nisam to htela da kažem. Htela sam da kažem da stvarno pazim kad upotrebljavam nešto što može biti opasno, kao što su automobil, multipraktik, vruća ringla, oštar nož i, naravno, reči.  Posebno reči, one su najopasnije, baš zato što tako ne izgledaju. Nisu opasne psovke, uvrede, razni epiteti i sve one reči koje se obično izgovore u svađi, mada neke od njih zvuče baš gadno. Opasnije su one druge, sasvim normalne i pristojne reči. Od njih nastaju najubitačnije kombinacije.  

Uobičajeno opasnim rečima, koliko mi je poznato, nikad nikog nisam ozbiljno bocnula, zakačila, grebnula, gricnula, pecnula, štipnula. Ne zato što takve reči ne koristim, naprotiv, već zato što tu vrstu oružja potežem samo protiv onih za koje unapred znam da su imuni na moje psovke, uvrede i epitete i koji će se zadovoljiti kontranapadom iz oružja identičnog kalibra.  

I pored sve pažnje, dešava mi se da nenamerno napravim ubitačne kombinacije od onih naizgled bezopasnih, a ustvari najopasnijih reči. Da budem iskrena, to mi se često desi. I što mi je više stalo da nekog ne bocnem, ne zakačim, negricnemnepecnemneštipnemištatijaznam, to je veća verovatnoća da ću upravo to da uradim. Da stvar bude gora, nikad ne znam kako sam to tačno uradila.

Prava je milina kad ta draga osoba kaže: ’’Slušaj, Lost, da ideš ti malo…znaš!…šta ti bre ovo znači?’’. Onda se gordijev čvor relativno brzo raspetlja jednom zdravom, normalnom raspravom. Da budem iskrena, ja tako radim kad mi se desi da budem bocnuta, gricnuta, pecnuta, štipnuta itd. 

Ali…nekad samo primetim čudan ton u dobro poznatom glasu. Ili senku u očima drage osobe. Ili za milisekund kraći osmeh od onog koji poznajem. Ili neobičnu formalnost od nekog posebnog, ko je inače mnogo srdačniji.  

Uvek su to nijanse. Nekad ih nepogrešivo osetim. Ali nekad se desi i da ih umislim. Sve utripujem! I baš zato da ne bih koješta umišljala, tripovala, unosila konfuziju u već papazjanične misli i pravila idealan prostor za nove ubitačne kombinacije, ja lepo pitam. Pitam, šta nije u redu? 

I kad dobijem odgovor: ’’Ništa, što?’’,  znam da sam pogodila. Bocnula sam. Zakačila. Gricnula. Štipnula. Ne znam kako, kada, čime. Znam samo da nisam namerno.             

…dobar dan…doviđenja…molim vas…izvolite…hvala vam…izvinite…oprostite…učili su me lepom ponašanju i mislim da u tome nije bilo većih propusta…red je red, znam,  ali tu je priči o finoći kraj…tolerantna?…baš i nisam… bar ne kada sam okružena sujetnim samozvanim veličinama svog zanata od kojih su većina eksperti za olajavanje drugih, ‘vatanje krivina’, kićenje tuđim perjem i skupljanje lovorika koje nisu zaslužili…sklanjala sam se, ćutala, zgražavala… 

…onda sam prestala…od tada sam ponosni vlasnik titule najvećeg namćora…i dalje kažem dobar dan kad uđem i doviđenja kad izađem iz prostorije…lepo zamolim ako mi je nešto potrebno, izvinim se ako nekoga prekidam ili nedajbože gurnem, nagazim, prospem kafu…ne zanimaju me tračevi…ne želim da znam šta se o meni priča…ni ko s kim…ni ko koga… ali ne zanima me ni ništa drugo…mrzi me da se bavim tim ljudima…mrzi me čak i da odvajam žito od kukolja…dovoljno mi je ono malo prijatelja iz nekih drugih priča…odavno ne razmišljam o takozvanim poremećenim odnosima…u stanju sam da čujem, vidim ili da mirno okrenem glavu od raznoraznih bljak-ponašanja… 

…ona je došla slučajno među aždaje…neiskvareno stvorenje…vredna, obrazovana, uz to i lepa…pitam se gde je živela do sada i ostala takva…uvalili joj sve same koska-poslove…školski primer za mobing…zašto?…zato što je bolja od njih, zato što je mlada, nova…ona sve odradi sa osmehom…jasno vidim da joj zavide…podmeću nogu…šta sve rade da joj sklone taj osmeh s lica, ali ona samo gura dalje…i nadam se da će daleko dogurati…kad vam kažem, ona je stvarno dobra… pita me kako sam… kaže da je srećna što ima dobar posao i što joj se pruža prilika da se dokaže…primećuje samo pozitivne stvari… donela mi neku knjigu…kaže da ljudi potroše mnogo vremena na pogrešne stvari… i zato propuštaju da stvarno uživaju u onom dobrom…a kada bi svi gledali svoja posla…gde bi nam bio kraj… 

…kad bi svi ljudi na svetu odlučili da…  

…od kada nisam čula tu priču…pitam se jesmo li zaboravili ko smo i zašto smo ovde…kada smo odustali od vere u ljudsku dobrotu…da li su razlozi kao što su male plate, lična i profesionalna ubijenost u pojam, opšta nesigurnost ili globalna nepravda ubili u nama osetljivost i ljudskost, pretvorivši nas u bezosećajne mašine koje više ništa ne može da takne…     

Duga plava kosa, sveže isfenirana. Na licu dovoljno šminke za mesec dana šminkanja. Godine joj je nemoguće odrediti, ali više od 20 teško da ima. Možda je i lepa bez sve one glet mase, ne znam, ne vidi se. Uske farmerke, kratka crna jakna, otkriva joj gola leđa i pirsing na pupku. Hladno mi dok je gledam.

Ulazi u trolu u štiklama u kojima ja ne bih uspela da izađem iz kuće. Hvata se za šipku, pokazujući šareno lakirane nokte, toliko duge da se pitam kako je zakopčala farmerke. Čisto radi razonode, mada uzalud, pokušavam da izbrojim srebrno prstenje, kojih je sigurno bilo više od 10 na toj ruci. Miriše trola na nju. Dvojica srednjoškolaca razmenjuju poglede. Gledam je i razmišljam kako uopšte trepće toliko našminkanim trepavicama.

’’O, zašto nisam ti ja cigareta bez filtera…’’, čuje se muzika sa mobilnog telefona. Žagor u troli prestaje, svi oko nje pretvaraju se u radare. Iz zelene lakovane tašne vadi crveni telefon, sa koga visi, na končiću okačena, srebrna mrtvačka glava.

’’Ej, Ksendžo, evo me u troli’’, javlja se. Trola prolazi pored Skupštine.  

’’Jesam, kod Takvuda sam. Kakva je kombinacija? Mhm…da…u jebote…aha…gde, kod njega?…e, super…ne, ne, stižem ja, smorila me keva…da, tek sad…pa, znaš ono…da…ne, nisam mu rekla, kad je piglu…ma, ne zanima me, kapiraš, ne za-ni-ma me…’ajde pričaćemo, jebote, Ksendžo, sluša me puna trola. Evo stižem, ćao’’.

Ona dvojica se smeškaju. Žena srednjih godina, bez šminke, takođe plava, ali sa jasno vidljivim crnim korenom, zuri u šarene nokte. Čovek sa naočarima ne skida pogled sa pirsinga. Sa sedišta najbližeg njoj ustaje mlada žena neurednog izgleda. U prolazu, ramenom je skinula zelenu torbu devojci sa ramena, koja je na to besno coknula i prevrnula očima, ne udostojivši je ni pogleda. U tom trenutku telefon je zazvonio još jednom.

’’Kao nikotin…još tečeš mojim venama’’…Gleda identifikaciju. Mršti se, grize usne. ’’Da?’’, javlja se promuklim glasom. ’’Ej izvini, ja zakačila neku viruščinu. Ležim kući, sve me boli, ne mogu da se pomerim…ma, nešto na teveu, nemam pojma…Gordana zvala hitnu pomoć, pazi kad mi temperatura ne spada šest dana..hoću…aha, može masaža, hihihi…važi…ćao’’, završava uz uzdah olakšanja i vraća telefon u tašnu.

Momci se smeju i nešto šapuću. Jedna baka zabrinutim pogledom posmatra golišav struk. Telefon zvoni treći put. ’’Hhhhhalooooo’’, javlja se mazno.’’Pa, gde si ti, Stefane? Ne, nema veze… ma nisi me ispalio…nema frke stvarno…aha…da, da…misliš, sad u subotu? E, a znaš šta, ja sam na Kopu. Pa s nekim društvom. Sećaš se, ona crna devojka što je bila sa mnom u kafiću? E, tu je ona, njen dečko i njegov drug. Da, nas četvoro…aha…tu smo do utorka… ’ajde cimnem te kad se vratim…ćaooo’’, završava razgovor uz zlobni osmeh.

Na sledećoj stanici izlazi. Na ulici je sačekuje drugarica-klon. Odmah počinju neki hitan razgovor. U troli zvoni neki drugi telefon melodijom iz filma ’Balkan ekspres’.

’’Molim?’’, javlja se čovek srednjih godina sa naočarima. ’’Evo me na sastanku’’.  

…ne znam koja je to reč…a o rečima znam dosta…samo mi baš ta fali…u moru sličnih reči, nijedna nije prava, dovoljna, konačna…a sve su slične, kao ključevi…čak i te reči imaju istu sudbinu kao i ljudi na koje se odnose…uvek fali još samo malo…i ne znam reč koja je odgovor na jedno isto pitanje…izbegavam to pitanje…naivno ga zamaskiram drugim rečima, ali odgovor je isti…a što više bežim od njega, to pitanje i taj odgovor postaju ključ jedne neverovatne enigme…želim da prođem kroz ta vrata jer me svaki put dovede do njih…želim da saznam koji ključ ih otvara…vrata su kao ogledalo…i sve je naopako dok gledam u njih…treba mi baš ta reč, iako više želim ono što znače sve druge reči, one slične…drhtim pred tim vratima, čekajući da se odnekud pojavi odgovor, ključ… a tebe vidim u prolazu…zabavljaš se sakupljajući prava pitanja…i ne zamaraš se traženjem odgovora…sve manje znam šta je ovde važno…sve više se plašim da priđem tim vratima i otkrijem da su oduvek bila otključana.

Wow…drugari..kakav blog….

ovo je kao da uporedim moj lostomobil i neki omanji spejs šatl…šta sve ovde može…čemu ovo služi… umem li ja ovo… dobro, shvatite ovaj post kao generalnu probu…veeeeliki pozdrav!